Strahovi kod dece (drugi deo)

Oko 2. godine u vreme prvog Marsovog povratka strah od odvajanja je na vrhuncu, a neretko se pojavljuje i kasnije u blažem obliku i povremeno, naročito nakon značajne promene sredine (polazak u vrtić ili školu, preseljenje itd.) i često se intenzivno reaktivira u periodu puberteta. Najčešće se manifestuje u košmarnim snovima, kada se bukvalno i sanja da se pada i nakon buđena se javlja intnezivno osjećanje straha. Ovi snovi su znak prevazilaženja procesa odvajanja od bliske osobe (separacije), kao i sazrevanje deteta. Ali, nije redak slučaj da se usled neadekvatne reakcije na detetov strah od odvajanja razvije neurotski oblik straha, dakle ne prolazni, razvojni, već ozbiljniji oblik za čije prevazilaženje je nekada potrebno konsultovati stručnjake. Popuštanje detetovom zahtevu i ostanak sa njim po svaku cenu podjednako je loše rešenje kao i iskradanje iz prostorije dok dete ne gleda ili potpuno zanemarivanje detetove reakcije. Bitno je da roditelj detetu stavi do znanja da odlazi kao i da naglasi da će se vratiti. Veseli pozdrav, golicanje ili zasmejavanje pre nego što ode, značajno mogu da ublaže detetovu reakciju kao i da skrate period privikavanja. Za 2. godinu života karakteristični su: strah od životinja (pasa, zmija, insekata i dr.), bučnih objekata i uređaja, velikih objekata (npr. kamiona), jakih zvukova ili svetlosnih bljeskova, duboke vode.

Od 3. godine pod uticajem prvog kvadrata Jupitera pa sve do njegove prve opozicije ka natalnoj poziciji u 6. godini, deca sve više razvijaju maštu, upoznaju se sa dobrim i zlim likovima iz bajki i crtaća, što podstiče strahove od negativnih likova (čudovišta, zmajeva, veštica), ili strah od izmišljenih bića. Ti imaginarni likovovi su za dete realni, jer detetov misaoni aparat nije razvijen toliko da razdvoji realnost od imaginacije – slike. Tada se javlja i strah od mraka (strah od izmišljenih bića iz mraka sobe) i strah od ružnih snova, koji se zadržava do oko desete godine. Strahovi su naročito intenzivniji nakon gledanja nekog strašnog filma ili slušanja neke uznemiravajuće priče. To može da utiče na činjenicu da tada dete neće želeti da spava samo u sobi ili da ostane makar i na kratko samo u kući. S'obzirom da se većina strahova uči, kod dece ne treba ohrabrivati i učvršćivati neadekvatne ili iracionalne strahove, ali ne treba ni zabraniti njihovo izražavanje. Uplašeno dete treba što pre utešiti uzimanjem u naručje, milovanjem i hrabrenjem tihim glasom, a tek onda postavljati pitanja o izvoru straha i razuveravati ako je strah neadekvatan.

U periodu do 4. godine, znači do kraja vladavine Mesečevog perioda a nekad i duže, što produžuje na planetarni period uticaja Merkura, aktuelni su i strahovi od ljudi, lekara, zubara, policajaca, od raznih životinja, od pada i povreda.

U Merkurovom periodu od 4. godine strahovi se počinju seliti iz imaginarnog sveta mašte u realniji svet, tako da su naročito od 5. godine čestiji npr. strahovi od mraka i prirodnih pojava i katastrofa, provalnika, razbojmištva, rata. Dete postaje svesno realnih opasnosti koje mogu da zadese njega ili njemu drage osobe, iako su ovi strahovi i dalje preterani i generalizovani. Tako se deca npr. plaše provalnika, sa tim u vezi nepoznatih, “sumnjivih” ljudi (a često su svi stranci vrlo sumnjivi). Ovi strahovi se naročito javljaju pred spavanje, dete je puno dnevnih utisaka a mentalna kontrola popušta u stanju pospanosti, pa može da dovede do poremećaja spavanja.

Minorne progresije su se odigrale do 7. godine deteta i ono je oformilo i svoj svestan nivo postojanja. U ovom razdoblju deca počinju razumevati značenje događaja, što povećava učestalost njihovih strahova od smrti i bolesti. Strahovi za zdravlje bliskih osoba ili od njihovog gubitka izraženiji su ako je tome prethodila bolest ili smrt nekog člana porodice, nekog iz familije ili kućnog ljubimca. Međutim, baš kao što se dete plaši za roditelja, tako se plaši i od roditelja, pa je prisutan i strah od kazne, od gubitka ljubavi roditelja, kao i od razvoda roditelja. Strah od mraka je i dalje prisutan i odnosi se na fantaziju da se u mraku krije neka zaseda zlih ljudi ili se tu kriju natprirodna bića (u ovom periodu su to često stvorenja karakteristična za mitološko nasleđe sredine: vampiri, demoni, duhovi...).

U prevazilaženju ovog straha u najvećoj meri su značajne bajke u kojima glavni lik, iako suočen sa raznim čudovištima i pretećim iskustvima, uz sopstvene snage i pomoć bliskih drugih prevazilazi sve nevolje i time detetu postaje model koji mu pomaže da izađe na kraj sa svojim strahovima. Čitanjem bajki otvara se i tema za razgovor sa detetom, što roditeljima omogućuje razumevanje dečijeg sveta. U našoj kulutri, često je prisutna „vaspitna metoda“ pretnjama u vidu likova koji će ih „oteti“, tipa: „ukoliko ne budeš dobar/a, doći će veštica i odneće te…“, što samo intenzivira strah i razvija nesigurnost deteta. Ovakvi postupci roditelja samo otežavaju prevazilaženje ovog straha, a stalno zastrašivanje deteta može dovesti do formiranja opšte plašljivosti kao crte ličnosti.

Oko 7. godine dolazi do prvog Saturnovog kvadrata i nastupa period prvih odgovornosti, jer dete polazi u školu, a samim tim ima više obaveza koje mora da ispuni. Najpoznatiji strah te faze je onaj od škole tzv. školska fobija koja može da potraje sve do puberteta. Dete odbija da ide u školu, boji se da napustiti kuću i ode među nepoznatu decu. Nekad je ovaj strah maskiran, pa dete može imati uporne glavobolje, bolove u stomaku, mučnine, nesvestice, opšu slabost i sl. neposredno uoči vremena za polazak u školu. Smetnje popuštaju ako se detetu dozvoli da ostane kod kuće, ali se opet javljaju idućeg jutra. U nekim slučajevima se zaista može raditi o telesnim tegobama, jer ponekad deca izražavaju ili čak doživljavaju svoj strah kroz telesnu bol. Kad se školska fobija smiri, prisutna je opasnost da se posle praznika ili raspusta ponovno razbukta. Ovo se pretežno javlja kod prezaštičene i emocionalno nezrele dece, ali se u blažem obliku, kao strepnja, trema i nesigurnost, može javiti kod sve dece. Podrška i stalno bodrenje od strane roditelja nekada ima odlučujuću ulogu u tome da li će dete razviti neurotski strah ili će konačno uspeti da nađe svoje mesto u školskom i vršnjačkom sistemu. Gotovo sva deca nadrastu školsku fobiju, ali roditelji mogu učiniti mnogo da ubrzaju proces prilagođavanja. Detetovo odbijanje odlaska u školu može roditeljima izgledati malo preterano, ali potpuno će biti kontraproduktivno ako prema detetu izražavaju ogorčenje i ljutnju. Kažnjavanje ili kritika nemaju smisla, već treba primeniti blag, ali uporan pritisak. U cilju pomoći da se oslobodi strahova i briga važno je detetu reći tačno što ga u školi očekuje, da ne bude varki i iznenađenja. Strah uveliko potiče od neizvesnosti i nedoumice zbog onoga što će se dogoditi. Budući da se strah javlja pre svega zbog odlaska od kuće, a ne zbog boravka u školi, obično se dete smiruje i strah se gubi kada ovlada terenom u kome se kreće, upozna svoju socijalnu sredinu i bolje spozna svoje mogućnosti i ograničenja. Inače, Saturn je planeta koja u osnovi gospodari svim genetskim i karmičkim sećanjima kao i Mesec, on je zapravo posledica (bivši Mars), traži odgovornost, ali uglavnom opisuje i problematične stvari. Svaki njegov uticaj gotovo redovno podrazumeva prisustvo brige i straha. Roditelji su predstavljeni osom 4/10 što opisuje uticaj genetike i nasleđa, ali Saturn kao prirodni vladar 10. kuće koja se odnosi na sve ono što je spolja i izvan kuće, što ukazuje da zabrinutost može biti i društveno priznat znak ili opravdanje da je osoba dobra majka, otac, djak, student i sl. Takođe, postoje roditelji koji su sami zabrinte, pesimistične osobe koje negativno razmišljaju, pa se ovim vode u vaspitanju dece. Oni decu samo upozoravaju na nepovoljne eventualnosti, čime skidaju odgovornost sa sebe (prevencija krivice), a deci definišu svet i budućnost kao izrazito negativne. Preterana zabrinutost može da bude i izraz mešanja pojmova ljubav i zabrinutost, gde osoba veruje da ako ne bi bila zabrinuta to bi značilo da ne voli osobu za koju brine. Briga jeste element ljubavi, ali ovde se radi o njihovom izjednačavanju.

U sledećoj fazi od 14. do 20. godine života u periodu puberteta, ponovno se razbuktavaju svakojaki strahovi uz prateće smetnje ponašanja, što se još naziva i adolescentna kriza. Ovo je period kada dete ulazi u planetarni period Venere, a takođe se dešava i prva Saturnova opozicija i prvi sekstil Urana prema natalnoj poziciji oko 14. godine. Nezaobilazna pojava u razvoju svakog adolescenta je osećanje nesigurnosti usled burnih promena koje se odnose praktično na sve sfere života. Tu su prvo telesne promene na koje se treba privići, a sa njima i neizbežna pitanja o sopstvenoj privlačnosti za druge, razvoju seksualnosti, životnim navikama, kao i pitanja o zdravlju i bolesti. Buran intelektualni i emocionalni razvoj adolescenta stavljaju u zbunjujuću ulogu deteta koje više ipak nije dete, ali i odraslog, koji nije još uvek dovoljno odrastao.

Javlja se potreba za samostalnošću i odvajanjem od roditelja, istovremeno sa strepnjom i strahom od samostalnosti koja je neizvesna i može doneti uspeh kao i neuspeh, stvaranje novih trajnih emocionalnih veza, ali i duboku usamljenost i neshvaćenost. Opet se aktivira separacijska kriza i strah od odvajanja, kao i strah od nevoljenosti, nesposobnosti, neuspeha, debljanja, seksualnosti, trudnoće, osećaji manje vrednosti, mogućeg nastupa sramote ili gubitka socijalnog statusa i samopoštovanja. Vršnjačka grupa je najznačajnija u ovom periodu i može biti izvor potvrda ali i izvor frustracije. Adolescent uvek strepi od toga da li će se dobro pokazati u svojoj grupi, da li će biti prihvaćen, da li će reći nešto glupo, da li će biti izvrgnut ruglu... Strah pojačavaju osećanja nedoraslosti za savladavanje raznih prepreka ili opasnosti, stalno zaplašivanje, osećanje adolescenta da neće ispuniti očekivanja roditelja u pogledu škole, nedostatak iskustva.

Iako je ovo strah razvojnog i prolaznog karaktera, zaključci ove faze razvoja prenose se daleko u kasniji period života. Zato je bitno pomoći adolescentima da zaključci koje donesu o sebi i svetu u ovom periodu budu pozitivni, samoafirmišući i da se zasnivaju na ličnom izboru. Poštovanje privatnosti, podsticanje individualniosti, uvažavanje mišljenja i prepuštanje velikog dela odgovornosti samom adolescentu u mnogome olakšavaju prolazak kroz ovu razvojnu fazu i ulazak u svet odraslih.

Literatura:

1.  Zlotović Mišel, (1982): Strahovi kod dece. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Internet stranice:

1.     -http://www.vrtic-zipkica.hr/letci/strahovi.pdf

2.     http://stazenezele.rs/sta-vreba-iz-mraka-strahovi-kod-dece/