Sunce – darivalac života

Sunce je središnja zvezda našeg planetarnog sistema bez čije gravitacije, svetlosti i toplote život na Zemlji ne bi bio moguć. “Kako gore, tako dole“, tek, ova zvezda ne predstavlja samo središte našeg planetarnog sistema, već i u astrološkom smislu njegova arhetipska snaga čini samo središte ljudskog bića, njegovu referentnu tačku, odnosno njegovu ličnost, koja gradi i uslovljava čitav njegov život.

Sunce je ujedno i referentna tačka oko koje je izgrađen i astrološki sistem, s’ obzirom na činjenicu da i sam Zodijak koji je deo ekliptike, posmatrano sa Zemlje predstavlja prividnu putanju Sunca koje oko nje kruži. Prolazeći njome, Sunce osvetljava svaki od 12 znakova zodijačke staze tokom 12 godišnjih meseci svoga prolaska kroz njih, budeći tako arhetipsku prirodu svakog zodijačkog znaka. Kroz čitavu ljudsku istoriju, Sunce je obožavano kroz mnogobrojne mitološke arhetipove kao darivalac života, pobednik nad tamom, zaštitnik kraljeva, dinastija i nacija, ali i onaj koji vidi sve, čuje sve i zna sve, što mu je obezbeđivalo i centralnu ulogu u arhetipskoj božanskoj hijerarhiji.

Stari Sumeri su ga slavili kao Apsu-a, boga Sunca koji je sa svojom ženom Tiamat izrodio sve planete Sunčevog sistema, dok je u Vavilonu i Asiriji obožavan kao Šamaš, svevideći bog pravde i zakona. U starom Egiptu, Amon Ra, Oziris, Amon, Atum, Horus i Ra su predstavljali različite arhetipske vidove istog centralnog egipatskog božanstva koje je vladalo nad životom, a čiji je poslanik na Zemlji bio i sam faraon. Kao i stari Egipćani, tako su i drevni Heleni (narod Sunca) koji su i samo ime dobili po svom božanstvu Heliosu, prepoznavali Sunčevu personifikaciju u različitim arhetipskim božanskim ličnostima kao što su Helios, Eskulap, Adonis, Hiperion, Dijanus, Dionis i Apolon. Kod starih Rimljana, božanstvo Sunca se slavilo kao Sol Invictus (nepobedivo Sunce), u drevnoj Indiji kao Indra, Surija, Balarama, Pušan i Savitri, u staroj Persiji kao Mitra i Zoroaster, među nordijskim plemenima kao Baldur i Tor, među južnoameričkim narodima je prepoznat kao Tecatlipoka, Inti, Kukulkan i Kvecalkoatl, kod starih Slovena kao Dajbog i Svarožić (sin boga Svaroga), a među starim Jevrejima i feničanima kao Gilgameš i Baal.

Svoju centralnu ulogu u mitologiji i religiji, Sunce nije zauzimalo samo u drevnim civilizacijama, već je njegovo obožavanje ostavilo i velikog traga na uspostavljanje Hrišćanstva kao jedne od najvećih svetskih religija. Poput samog Sunca čije je božanstvo u Starom Rimu slavljeno kao Sol Invictus, odnosno Nepobedivo Sunce, tako je i sam božji sin Isus Hrist, u hrišćanstvu prihvaćen i slavljen kao “božansko Sunce sa visine”, čiji je i sam dan rođenja, poznat kao Božić, od 4. v. n. e. počeo da se slavi na sam dan paganske starorimske proslave “Natalis Solis Invicti”, odnosno na dan rođenja Nepobedivog Sunca. Dvadesetpeti dan decembra, kao datum proslave Sol Invicti, ali i samog Božića, poseduje duboku simboliku u astronomskoj činjenici da ovaj datum predstavlja 3. dan od zimskog solsticija posle koga Sunce kreće u svoj “rast”, svoje “vaskrsenje”, kojime dani postaju sve duži, a čime, ne samo da je u simboličnom smislu potvrđena “nepobedivost Sunca”, već i sama pobeda Hrista nad smrću putem njegovog vaskrsenja, a za koje se smatra da se odigralo 3. dana po njegovoj zemaljskoj smrti. Stoga su rođenje, ali i vaskrsenje Hrista Sunca okosnice i glavno težište Hrišćanstva, kojima se verujući čovek preobražava baš kao što Sunce preobražava prirodu, a Hrist, poput samog Nepobedivog Sunca pobeđuje tamu svojom svetlošću, odnosno samu smrt svojim vaskrsenjem. 

Kao što na mnogim drevnim artefaktima, grobnicama, piramidama, svetilištima i hramovima, Sunčev disk na glavama božanstava predstavlja posebno i sveto božansko poslanstvo, tako on  ovenčava i hrišćanske ikone, iza čijih glava svetaca njegov prikaz simbolizuje oreol svetlosti, svetosti i uzdignutog duhovnog bića.

Sunce u grčkoj mitologiji

U drevnoj Heladi, Helios je predstavljao jedno od primarnih Sunčevih božanstava, koga su izrodili Titani - Teja i Hiperion. Eos, Helijeva sestra i boginja zore, svakim jutrom je najavljivala njegov izlazak iz zlatnog dvorca, dok ga je Selena, njegova druga sestra i boginja Meseca, tihom pesmom uspavljivala na počinku. U najranijoj fazi razvoja helenske kulture, kao odjek prvobitne vladavine matrijarhata, kroz rane grčke mitove, Sunce je bilo potčinjeno Mesecu i njegovoj vladavini, pa stoga nije posedovalo značajnu mitološku snagu kojom će uticati na živote ljudi i bogova. Tako će jedno od prvobitnih Sunčevih božanstava – Heliosa, vremenom zameniti Apolon, koji je svojom božanskom ulogom isticao vrednosti inteligencije, umetnosti i duhovnog uzdizanja, čime je moćnim uticajem na ljude izborio počasno mesto na Olimpu, odmah iza samoga Zevsa.

Prvobitni mitološki arhetip Sunca – Helije, predstavljen je kao večno putujući bog zlatne kose,  uokvirene sjajnom krunom od zlatnih zraka kojima je rasprostirao svetlost i toplotu širom Zemlje. Njegovu zlatnu kočiju u pohod preko nebeskog svoda vode četiri upregnuta krilata konja, koji sa njime jezde svakoga dana od istoka prema zapadu.

On svoju dužnost, kojom održava život na Zemlji svakodnevno obavlja, ali legenda kaže da je samo jednom zastao na svom putovanju čime je za trenutak zaustavio vreme, kada je sa nebeskih visina ugledao rođenje Atine iz Zevsove glave što ga je veoma začudilo. Voleli su ga svi, od ljudi i životinja, do boginja i bogova, osim strašnog Hada u čije podzemno carstvo nije smeo da zađe. Helios je svevideće oko Zevsovo, jer on vidi sve, čuje sve i zna sve, pa tako i nehotice vidi sve što je skriveno od bogova i ljudi. Pomoću ove njegove jedinstvene osobine, u stanju je da rasvetli i razotkrije sve skriveno, pa je tako pomogao Demetri u razotkrivanju otmice njene kćeri Persefone od strane strašnoga Hada, ali i Hefestu da uhvati Afroditu u ljubavnoj prevari sa Aresom.

Jedna od možda najznačajnijih epizoda iz ne tako bogatog Helijevog mitološkog opusa, je priča o Faetontu, Helijevom sinu koja, kao i mnogi grčki mitovi u sebi skriva duboku i mudru pouku i simboliku. Faetont je poput svoga oca bio ponosan, sjajan i blistav, što je jednog od Zevsovih sinova Epafa izjedalo od ljubomore. Stoga je jednom prilikom u svađi poželeo da uvredi Faetonta, rekavši mu da je “potomak ništavnog smrtnika”, a to je Helijevog sina veoma uvredilo. Pohitavši ocu sa dubokom sumnjom u srcu, optužio ga je da od njega skriva njegovo pravo poreklo, na šta mu se Helije zakleo da će učiniti sve što od njega zatraži kako bi ga razuverio. Stoga je Faetont zatražio od oca da mu dozvoli da samo jedan dan umesto njega vozi zlatne kočije po nebeskom svodu, što je bog Sunca užasnuto odbio. Ali, pred upornim preklinjanjem svoga sina, konačno je popustio, upozorivši ga da čvrsto zauzda konje kako ne bi skrenuli sa putanje. Mladi Faetont, pun ponosa i samopouzdanja, stavi na glavu očevu zlatnu krunu i potera konje put nebeskog svoda. Ali, osetivši da uzde ne drži poznata, snažna ruka boga Sunca, konji se prestrašiše i povedoše kočije visoko iznad Zemlje, te se ona zaledi kao i sve na njoj. U strahu, mladi Faetont potera konje što je niže mogao, ali svetlost i toplota njegove zlatne krune opržiše zemlju, usled čega proključaše mora i okeani, otvoriše se vrata Hada, a pustinja nastani Zemlju umesto polja i šuma. Gea je jecala u strašnim mukama svojim, zazivajući Zevsa da joj pomogne, što on učini poslavši munju na Faetonta, koji se zajedno sa konjima i zlatnim kočijama surva u reku Eridan čime se okonča njegov mladi život. Posle ovog nemilog događaja, Zevs je Heliju darovao labudove da vuku njegove kočije umesto stradalih konja. Njih je kasnije nasledio i Apolon čije su kočije u njegovim predanjima nosili labudovi.

Tokom razvoja helenske države i kulture, drevno Sunčevo božanstvo Heliosa zamenjuje Apolon, koji je po hijerarhijskom olimpskom značaju zauzeo istaknuto mesto, odmah iza svoga oca, vrhovnog boga Zevsa. Po predanju, Apolon je bio sin Titanke Lete i Zevsa, ali i brat blizanac Artemide, boginje lova i Meseca, koja je vremenom na istorijskoj mitološkoj sceni zasenila i potisnula drevnu boginju Meseca – Selenu. Sama činjenica da je Apolonova sestra bliznakinja u odnosu na njega bila prvorođena, krije u sebi potisnuto kolektivno sećanje na period prvobitne vladavine matrijarhata, odnosno ženskog stvaralačkog principa, tokom koga je osnova kalendarskih sistema, kao i društvena organizacija samog života prvobitnih zajednica, bila uslovljena kretanjem Meseca. Kao blizanci i bogovi Sunca i Meseca, Apolon i Artemida su delili zajedničku strast i ljubav prema luku i strelama sa kojima su bili izuzetno vešti. Zlatni luk i strela, nepogrešivo su ciljali metu iz ruku ovog prelepog i sjajnog boga, dok je Artemida kao boginja Meseca svoje ciljeve ustreljivala njenim najprepoznatljivijim simbolom – srebrnim lukom i strelom.

Za razliku od njegovog predhodnika Helija, koji se sa nebeskih visina nije mešao u živote ljudi i bogova osim što je povremeno razotrkivao skrivene stvari i događaje, Apolon je u karakternom smislu bio mnogo bliži ljudima, što je doprinelo da se sjajnim i svetlim atributima Sunčevog arhetipa vremenom pridodaju i oni manje sjajni, a koji su Apolona povremeno predstavljali i kao osvetoljubivog, pa i okrutnog boga. Ono što je zanimljivo u mitu o njegovom rođenju je priča o njegovoj majci Leti, koja je, pošto je zatrudnela sa Apolonom i Artemidom, dugo lutala zemljom u potrazi za mestom na kome bi se porodila. Strahujući od strašne Herine osvete, niko od žitelja Zemlje nije pritekao u pomoć bremenitoj majci koja se tokom sedmog meseca trudnoće, punih nedelju dana u strašnim mukama porađala, da bi tek sedmoga dana na svet donela svoje blizance na negostoljubivom ostrvu Del. Tako je broj 7 postao Apolonov broj, koji simbolično predstavlja i broj dana u nedelji, a čijim sedmim danom – nedeljom vlada Sunce. Njegova lira sa 7 žica takođe je u sebi skrivala simboliku sedam vokala koji su oblikovani u prvih sedam slova grčkog alfabeta.

Apolon je bio veliki protivnik neznanja i primitivizma, a slavljen je kao bog muzike, streljaštva, matematike, filosofije, poezije, proroštva, zakonodavstva, medicine, astronomije i prirodnih nauka. Njegovi sveti simboli koje susrećemo u Apolonovim mitovima su Sunce, labudovi, vrana, gavran, vuk, lovorov venac, luk i strela, lira kao i zmija piton.

Ipak, od svih njegovih simbola, svakako da je jedan od najznačajnijih proročište u Delfima, koje je imalo veoma značajnu ulogu u društvenom, ali i političkom životu stare Grčke, a za koje su Heleni ujedno mislili i da predstavlja centar sveta i vasione. Na padinama planine Parnas i danas počivaju kameni ostaci najpoznatijeg proročišta starog sveta, koje je ujedno predstavljalo i glavno Apolonovo svetilište. Pohodeći ovo sveto mesto, stari Heleni su se Apolonu kao glavnom božanskom autoritetu pravde i poretka, obraćali i za državna, pravna ali i ustavna pitanja, pa je stoga ovo proročište igralo veoma važnu ulogu u donošenju političkih i državnih odluka. Ono je na izvestan način predstavljalo centralno svetilište stare Grčke, s’ obzirom da ga je kao takvog i sam Zevs odredio, pustivši dva orla sa najudaljenijih krajeva sveta – jednog sa istoka, drugog sa zapada, koja su se susrela u Delfima. Tako je ovaj mit o nastanku Delfa, potvrdio starim Helenima njihovo verovanje da je ovo sveto Apolonovo proročište, koje je u drevnoj Heladi prvobitno pripadalo boginji Zemlje, ujedno i sam centar sveta. Kao i u svim hramovima, tako i u Apolonovom svetilištu, službe kao i sveti plamen su održavale sveštenice – proročice, među kojima su najpoznatije bile Pitija i Sibila. Proročište u Delfima se vezuje i za jedan od Apolonovih najpoznatijih mitova, po kome je njegovu majku Letu, dok je u utrobi svojoj nosila Apolona i Artemidu bežeći od pomahnitalog Herinog besa, progonio strašni Piton – ogromna zmija sa glavom zmaja, kako bi je ubio po naređenju ljubomorne Zevsove žene. Čim je Leta stala na zemlju ostrva Del, dve stene su izronile iz morskih dubina od kojih je jedna preprečila put Pitonu. Kada je izrastao u hrabrog i moćnog boga, Apolon je krenuo u potragu za Pitonom, koga je pronašao u pećinama planine Parnas, usmrtivši ga svojim nepromašivim strelama. Na mestu svoje pobede podigao je svetilište i proročište u kome će ljudima objavljivati Zevsovu volju.

Iz bogatog mitološkog miljea Apolonovog božanskog života, izdvojićemo nekoliko najznačajnijih koji nam mogu pomoći u sagledavanju arhetipskih značajki koje oblikuju dominantan Apolonov arhetip u životu natusa.

Apolon je bio omiljeni Zevsov sin, koga su krasili lepota, otmenost, umerenost kao i umešnost u gađanju lukom i strelom. Među svim bogovima Olimpa nije mu bilo ravnog po muzikalnosti, čiji su zvuci sedmožičane zlatne lire  ispunjavali nebeske predele Olimpa, razgaljujući njegove božanske žitelje svojom čarobnom muzikom. Svaki njegov dolazak na planinu bogova, bio je praćen muzama i boginjama  umetnosti, sa kojima je donosio radost, pesmu i dobro raspoloženje. Stoga je bio omiljen među bogovima i boginjama, a najdraži je bio samom Zevsu, svom moćnom ocu. Osim njegove čuvene osvete nad strašnim Pitonom,   Apolon nije bio sklon herojstvima, već se držao uzdignutim iznad svake situacije, što je uporno pokušavao da učini i po pitanju Trojanskog rata, tokom koga ga je Posejdon nagovarao da se umeša. Ne želeći da se uključi u bitku smrtnika, odbio je Posejdonov predlog rečima: “Izgubio bih osećaj za meru i red ako bih se upustio u borbu zarad beznačajnih smrtnika koji sad niču kao lišće po drveću, a potom će uvenuti i neće ih biti”. Ni optužba njegove sestre Artemide da je kukavica, nije ga mogla naterati da se spusti na nivo smrtnika i uvede ga u rat za Troju. Ipak, prema nekim verzijama Apolonovih mitova, upravo je njegova strela pogodila Ahila u petu, koja je važila za jedino ranjivo mesto njegovog tela. Ovime sagledavamo sliku Sunca koje se izdiže iznad ljudskih sudbina, ustrajno ostajući nedodirljivo za njihove patnje i sudbine. Ovaj aspekt se posebno može odraziti na odlike ljudi sa snažnim arhetipom Apolona, koje ovaj Sunčev arhetip može načiniti nadmetnima, narcisoidnima i nedodirljivima, a što se u najekstremnijim oblicima često može uočiti kod vladara i diktatora.

Apolon je nasledio i osobine drevnog vavilonskog svevidećeg boga pravde i zakona – Šamaša, čime je preuzeo ulogu posrednika između Zevsa i ljudi kojima je u svom proročištu u Delfima objavljivao volju vrhovnog boga.

Značajan aspekt njegovog božanskog lika koji stremi duhovnom uzdizanju, opisan je u mitu o Severnoj zemlji Hiperboreji, u koju je Apolon svake jeseni dolazio zlatnim kočijama, nošen svojim labudovima, da u toj zemlji večnog proleća provede zimu posle koje bi se vraćao u Delfe ili na Olimp. Stoga je Apolon bio i vrhovni bog Hiperborejaca, mitskog naroda, koga se kroz svoja mitološka predanja sećaju gotovo svi narodi sveta. Ovo mesto se po mitološkim opisima  izdvajalo od ostalih zemaljskih predela kao rajsko mesto večnog proleća, čiji su žitelji živeli vekom dužim od hiljadu godina, posvećeni duhovnom uzdizanju, bez ratova, patnje i bolesti. Mitska Šambala je po mišljenju mnogih upravo drevna Apolonova Hiperboreja, koju su i mnogi duhovni tragaoci i znatiželjnici, svojim opasnim ekspedicijama uporno pokušavali da pronađu.

Ipak, ukoliko se vratimo na određene Apolonove mitove koji govore o njegovoj osvetoljubivosti i ljubomori, možemo sagledati i ljudske osobenosti u ovom Sunčevom božanskom liku, koje je i on, poput mnogih bogova grčke mitologije morao poprimiti. Jedan od takvih mitova opisuje Apolonovu prevaru kojom je namamio svoju sestru Artemidu da greškom ubije svog voljenog Oriona, jer iz ljubomore prema njemu nije odobravao sestrinu ljubav. Njegova osvetoljubivost je takođe ostavila traga i u priči o Niobi, koja se Apolonovoj majci Leti narugala, pohvalivši joj se da ona ima šest prelepih kćeri i šestoricu divnih sinova, dok ih Leta ima samo dvoje. Očajna Leta, duboko uvređena, prenela je ovu vest Apolonu i Artemidi, čije nepogrešive strele lišiše života svu Niobinu decu. Nioba se od tuge pretvorila u stub soli, iz koga su večno isticale suze.

I pored toga što je Apolon predstavljao sinonim božanske lepote i otmenosti, koji je pri tom bio i izuzetno vešt strelac i nadareni muzičar, ženska božanska srca je teško osvajao. Njegova prva i najveća ljubav je bila Dafne, kćerka rečnog boga Peneja, u koju se silno zaljubio od trenutka kada ga je Eros svojom zlatnom strelom ljubavi pogodio u srce. Međutim, ova ljubav je bila Erosova osveta, čiju je snagu luka i strele Apolon ismevao. Za razliku od Apolona i na njegovu nesreću, Dafne je bila pogođena olovnom strelom koja odbija ljubav. Stoga je ludo zaljubljeni Apolon uporno progonio uplašenu Dafne, koja je na sve moguće načine pokušavala da mu pobegne. Konačno je potražila pomoć svoga oca Peneja, koji ju je pretvorio u lovorovo drvo. Tako je očajnom Apolonu od njegove voljene ostalo samo drvo lovora, koje je postalo njegov sveti simbol, poput lovorovog venca koji je od tada krasio njegov sjajni božanski lik.