Tel: 011.267.31.92, 064.387.222.4   |   E-mail: info@profesionalnaastrologija.com   |   Facebook
Početna   |   O nama   |   Astro News   |   Astrološke usluge
Članci po kategorijama
Hronike neba Poslovna prognoza Ritam broja-7 Aktuelnosti Astrološki članci Ljuboskop Astro teme Kod za astrologa Astrologija dece Local Space Astrološki Arhetipovi Horarna astrologija AstroHealing Karmička astrologija Mundana astrologija Astrološki razgovori Astro Mitologija Duša čoveka Liber Aeternus Astrologija kristala
Seminar: Magnet Srca Na ovom seminaru se polaznici obučavaju da preko natalnog horoskopa imaju uvid u nasleđenu energetsku strukturu. Seminar je organizovan tako da kroz lično iskustvo svaki polaznik može prepoznati zakonitosti svojih energetskih centara kao i tehnike isceljivanja. U nedelju, 22. septembra od 13h do 17h, dr Lea Imširagić će održati predavanje iz modula Energetska Astrologija, a ovaj seminar će biti predviđen za rad na 4. čakri, ili tj Mesecu. Moguće je i online pohađanje.
» prikaži celu vest
Seminar: Tehnologija svesti Meseca Tokom kursa Tehnologija Svesti praktikovaćemo određene vežbe koje će nam omogućiti da celu oblast Energetske Psihologije oživimo u svom svakodnevnom životu, u odnosima sa ljudima, ličnom odnosu prema poslu, finansijama, i pre svega prema sebi. Aleksandar Imširagić će održati seminar iz Tehnologije Svesti na temu 4. čakre ili tj Meseca, u nedelju 29. septembra od 13h do 16h. Moguće je i online pohađanje.
» prikaži celu vest
Predavanje: Superkomunikacija uz Energetsku Psihologiju "Možeš postati superwomen ili superman ako naučiš super-komunikaciju sa sobom jer baš od ove primarne svakodnevne komunikacije sa sobom nastaju svi drugi odnosi. Namera ove radionice je da podelim sa vama dar u vidu jednostavnih tehnika Energetske psihologije kojima možete da naučite da komunicirate sa najinteligentnijim delom svog Uma - sa svojim telom. Jer vi zaslužujete da koristite svoj prirodni dar - da naučite svoju energiju da radi za vas." Dr Lea Imširagić će održati predavanje "Superkomunikacija uz Energetsku Psihologiju" u hotelu Tulip Inn Putnik, 20.09. u 19h.
» prikaži celu vest
Predavanje i promocija knjige: Anđeli Zodijaka Svi imamo određenu svetlosnu prirodu, što je u suštini priroda naše Svesti, jer Svetlost predstavlja kvalitet Svesti. I svako od nas ima svoju energetsku strukturu, odnosno svoj energetski zapis kojim privlači sve događaje u svom životu. Čovek je spoj Neba i Zemlje i predstavlja energetsku matricukoja nosi čitav niz svih njegovih sećanja. Aleksandar Imširagić će održati javno predavanje o Anđelima Zodijaka uz istovremeno predstavljanje istoimene knjige, u hotelu Tulip Inn Putnik.
» prikaži celu vest
Kurs: Anđeli Zodijaka “Radost je emocija koju stvara svetlost. Svi astrološki pokazatelji koji opisuju inerciju bića u natusu, govoreći o njegovim nesvesnim potrebama – što ukaz sudbine jeste – dobijaju svoj smisao i srećan ishod onda kada su prožeti svetlošću. Svetlost je inteligentna sama po sebi, a osnovna jedinica inteligencije svetla jeste Anđeo”. Sedmomesečni kurs Anđeli Zodijaka počinje u subotu, 28. septrembra od 12h do 19h na Kepler Institutu. Moguće je pohađati i online.
» prikaži celu vest
» prikaži još vesti
Liber Aeternus

Vidik tame

Tamnica grozna, a okolo svuda kao

Da silna lomača bukti, a od vatri

Ne svetlost, već pre vidik tame

Dolazi da otkrije prizore kobne,

Regije tužne, žalosne seni, gde mir

I spokoj nemaju dom, a nada nikad,

Ma svima došla, tu neće doći...

Džon Milton, Izgubljeni raj (prvo pevanje; 61-67)

Vrlo uzak pasaž omeđen gudurama višespratnih kuća, pomalo iskošenih jedna prema drugoj, sramežljivo se iskradao iz glavne ulice D.-ovog rodnog grada. Ljubitelji omanjih arhitektonskih znamenitosti, u njemu bi redovno prepoznali duh jedne minule epohe koji se, inatno zubu vremena, zadržao na fasadama i u unutrašnjosti građevina niklih krajem 18-og veka. D.-u, ruku na srce, taj klasičan urbani pejzaž krojen od slojeva fino izglančanog kamena i maltera, nije značio ništa; samo izabrano mesto da na svoje bedno žitje konačno stavi tačku. Njegov stan se nalazio u potkrovlju, na samom kraju pasaža. Sedeo je tog jutra za radnim stolom, već po navici mrtvački bled i ćutljiv, i posmatrao kroz prozor ljubavnu igru golubova. Ovisok čovek, zašao u petu deceniju života, pomalo romantičnog izgleda koji su mu davale pre svega pravilne crte lica ukrašene upadljivim plavim vodnjikavim očima i blago talasastom, mestimično posedelom smeđom kosom, već dve godine bio je sužanj kraljici psihičkih teskoba; depresiji. Možda ta reč blagog tonaliteta korišćena da se označi ekonomsko propadanje nije dostojna da opiše mračne oblike pshičkog poremećaja kao njena preteča: melanholija. Možda bi nervni slom najbolje predočio istinu? Možda…

Već na prvi pogled se moglo primetiti da je D. bio odeven velom one vrste tajanstvenosti koja je neumitno uvek blisko povezana sa etapama psihičkog stropoštavanja, a koje najbolje može da se uoči kroz sliku čoveka izolovanog u zatvorskoj ćeliji u časovima pred smaknuće. Sedeo je pored prozora u radnoj sobi. Pokušavao je da u par rečenica zamrlja belinu worda na lap topu i zagospodari rečima kako bi nabolje opisao ono što se ne može opisati; da u njima pronađe utehu u totalnoj bedi; neku vrstu lažnog olakšanja koje se javlja tek onda kad čovek najzad postane svestan da je konačno na dnu. Na trenutke se čula zaglušna galama koja je dopirala sa glavne ulice, zapravo sa trga, gde su se ljudi slivali u popodnevnim časovima, uglavnom u neki od gradskih bistroa da bi u njima, pijuckajući jedno piće dva sata, “razbili” dosadu i monotoniju svakodnevice. D. se zahvaljući toj zaglušnoj galami vratio u jedno davno minulo leto svoje mladosti. Na toj vremenskoj stanici pribra rasejan um i ulovi nekoliko probranih reči koje mu tada mahinalno skliznuše do jagodica prstiju, a zatim se, kroz njihov dodir sa dirkama tastature, pretvoriše u ispovest rastrzane duše.

“Prvi put sam ih čuo u ranoj mladosti. To je doba kad seme pušta korenje ako je psiha ranjiva. Nisu bili gromki, ni bučni, ti zloslutni glasovi, već pre nekako neuhvatljivi u čudnim preobražajima – nečujnim, sipljivim i dahtavim – ali odveć dovoljnim da mi kroz tu neuhvatljivost predoče nedovršenu legendu o samounšitenju u Obećanoj zemlji. Budili bi me u ranim jutarnjim časovima, u nemoj pomračini, činili da prenem u mrklom mraku što je zjapio nada mnom nalik ubojitim čeljustima kojekave mitske zveri, što žrtvi na momenat nude odgovor na pitanje: koliko je moja bajkovita slutnja bila usklađena sa slikom jezive stvarnosti, i kobom što sve nas posećuje odabranog dana. Znam da je moja mladost, ili pre snaga moje mladosti, tada umešno pocepala pozivnicu neopisive teskobe koja onemogućava bilo kakav radostan odgovor na živi svet. Sudbinu, nažalost, nije mogla pocepati, kao ni činjenicu da je i moj voljeni dom bio uzdignut na tom čemernom grumenu samouništenja.”

Pasaž je bio mnogo čistiji nego inače. Mirniji. Zahvalan svakom tragaocu za tišinom što je izmicala usled buke tramvaja, bučnosti gomile uronjene u kolotečinu jednoličnog života, i svih onih zvukova što su kadri da remete naš duševni mir. D. je na kratko prestao sa kucanjem i oslušnuo tišinu. Možda je samo zbog nje vredelo živeti?

„Pričali su starosedeoci Obećane zemlje da je svetlost tu „ugibana“ i da ne postoji prelaz ni šarnolikost boja kakvu zdravi ljudi vide u sutonu na jesenjem nebu, već pre nešto nalik vidljivoj tami što treperi u zagušljivoj sumornosti napuštenog zamka. I ona je znala da čeka, nas odabrane. Po toj upornosti i doslednosti da žeži pred vratima, znajući da je vreme nikad neće omesti u nameri da preda nalog za put u zemlju ledene samoće, životne paralisanosti, sete i teskobe, niko joj nije bio ravan.

Da, uprkos svemu, čekala je... ta Tama. Trideset godina sam bio gluv na njena kucanja, šapate, jecaje pred vratima doma, i kada je jednog dana moj veliki saveznik (štit protiv teskobe) alkohol, naumio da mi kaže zbogom, demone više ništa nije držalo na uzdi, niti sprečavalo da zaposednu sve kutke mog domaćinstva. Moje tamno ogledalo u zastrašujućoj fantamzgoriji uma nije odražavalo trperavi oblik Bergmanovog čudovišnog pauka (1), već stranca čija senka mi je usled klonuklosti duha na najnižu tačku bola, postala gotovo opipljivo zloslutna. Taj utvarni posmatrač nije učestvovao u ludilu mome, već je sa hladnokrvnom ravnodušnošću posmatrao kako se rvem sa propašću koja mi preti i odlučujem da je prihvatim. “Uskoro dolazim, uskoro dolazim“, čujem često kako mi zbori.“

Utom D. ustade i uputi se ka kuhiniji. Sa omanje police ugrađene u viseći deo kuhinjskog elementa, uze kutiju antidepresiva. Pažljivo izvadi tabletu, odvrnu česmu i do pola napuni čašu vodom. Stavi lek na jezik i otpi gutljaj tečnosti. Par trenutak je stajao buljeći u prazan zid, a zatim se okrenu i uputi do komode smeštne odmah pored kreveta. Iz gornje fioke izvadi pištolj, te se sa onim vidom ravnodušnosti koji prati bilo kakvu habituelnu i beznačajnu radnju, vrati do radnog stola. Oružije odloži na prozorsko okno.

“Ona je velika tajna što vešto sabotira svaki nagoveštaj misli u nameri da je odgonetne. Neopisiva je intelektu u svojim bolnim i nedokučivima poremećajima raspoloženja, a da ne pričam o tome koliko me razgolićuje u osećaju bezvrednosti i mržnje prema sebi. Zar takav puzavac i otpadak od ljudske vrste zaslužuje da živi? Pravo je čudo što pojedinci u meni vide dobrotu i čovekoljubivost. Eto na primer, sad sam se setio onog žustrog i arogantnog mladića (2) što mi je na promociji knjige mog nećaka, a na koju sam uzgred došao na jedvite jade nakljukan antidepresivima čisto da ispoštujem dete moje preminule sestre, ispljuvao celokupnu garnituru zvanica, takvu vulgarnost i srčanost odavno nisam zapazio. Nije se pola sata odvajao od mene; pljuvao je po svima, i nije osećao ni najmanju grižu savest zbog izgovorenih reči (što bi se verovatno pobudlia kod većine u nekom poznijem trenutku) niti dozvoljavao da ga to muči. Čovek lišen savesti. Neprijatelj društva kome zanos ispunjen zlovoljom, unitrašnjim obračunima, nedefinisanim buntovništvom, profanom ekscentričnošću nije dozvolio da primeti unutrašnje jade njegovog sagovornika; zapravo, nemog slušaoca utonulog u pretposlednje dubine depresije. Možda mi je lice omamljeno lekovima delovalo kao lice spokojnog čoveka…

Istina je da mi se nije sviđao ali me to nije sprečilo da mu se divim u jednoj stvari: vodio je borbu koju je vatreno želeo da dobije. Ja sam bitku gubio, zapravo, bila je već unapred izgubljena. Pao sam na dno a strah od gubitka tako blisko vezan za saznanje da mi život izmiče sve većom brzinom, dosegao je granice nezidržljivosti. Gubitak majke, gubitak supruge, gubitak samopštovanja, gubitak češlja za kosu, menžetne, ili penkala, gubitak ovoga ili onoga, gubitak svih ništavnih stvari koji su podsetnik na svet koji će ubrzo nestati…”

Ljubavna igra golubova se privela kraju. Nije se više čulo umilno gugutanje, već samo zvuk uigranog klepeta krila koji se postepeno gubio, zajedno sa nebeskim stvorenjima u ogromnoj plavoj čistini. Sad se primećivao samo prazan, monoton krov išaran na par mesta svežim golubljim govnima.

“Da, izgubiti se negde u nemoj pomračini, nalik onom nikad ispuštenom kriku što je svojevremeno bujao u mojoj duši, i preklinjao me da otvorim izlazna vrata utihnuloj katarzi. Nisam imao smelosti, kukavički sam bežao od njega, a sad, kad su moje glasne žice dosegle stanje poluparalisanosti, a usne se jedva otvaraju i kad pričam, kad nerazgovetno mumlam sebi u bradu (jer sagovornika drugih i nemam) izlišno je i razmišljati o tome. Kasno je... nije istina ono što tvrde da nikad nije kasno. Kasno je... Kasno je nositi se s mišlju da ništa nisi postigao u životu, da ono što je zaista vredno nikad blagovremeno nisi cenio, da vodiš bitke kojima je suđeno da budu izgubljene... Za neke od nas je isuviše kasno za sve. Napuštam ovaj svet. Ovo je moja poslednja objava.“

Pucanj je nasilno prekinuo novorođenu tišinu, a mrlja sveže krvi uprljala svetloplavi zid.

Golubovi su se sutradan sjatili na užarenom limenom krovu oronule zgrade na drugom kraju grada, žagor dece zadržavao je poslednje titraje proleća u gradskom parku, a čule su se i varijacije zaglušne ljudske galame na trgu. Grad je bio živ, kao i obično.

 

1.U pitanju je film Ingmara Bergmana Trough a Glass Darkly snimljen 1961.godine.

2.Vidik tame je inače drugi deo Neksus trilogije. Sve tri priče zasnovane na ispovestima glavnih junaka, marginalnih likova, su na specifičan nacin povezane (neksus). Arogantan mladić koga spominje D. je zapravo glavni protagonista priče Autsajder, dok je D. u toj priči anonimni slušalac. Priču Autsajder zainteresovani čitaoci mogu pročitati na sajtu www.liberaeternus.com

Astrološki komentar

Depresija spada u skupinu poremećaja koje bih okarakterisa bh kao poremećaj raspoloženja (unipolarni poremećaj). To je teško psiho-fizičko stanje praćeno raznim nuspojavama i popratnim efektima. Depresivno raspoloženje karakteriše povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, pad vitalnih dinamizama, nesanica, gubitak apetita, opsednutost crnim mislima, usporeni misaoni tok, beznadnost i bespomoćnost.

© Kepler asocijacija profesionalnih astrologa, Beograd, Srbija. Sva prava zadržana, 2011. // Design & Coding by studio triD