Tel: 011.267.31.92, 064.387.222.4   |   E-mail: info@profesionalnaastrologija.com   |   Facebook
Početna   |   O nama   |   Astro News   |   Astrološke usluge
Članci po kategorijama
Hronike neba Poslovna prognoza Ritam broja-7 Aktuelnosti Astrološki članci Ljuboskop Astro teme Kod za astrologa Astrologija dece Local Space Astrološki Arhetipovi Horarna astrologija AstroHealing Karmička astrologija Mundana astrologija Astrološki razgovori Astro Mitologija Duša čoveka Liber Aeternus Astrologija kristala
Letnji raspust i radno vreme Instituta Dragi naši, malo obaveštenje za sve vas: škola neće raditi od 30. juna sve do 26. avgusta usled letnjeg raspusta. Uživajte u letu, a od septembra kreiramo još više radosti, energije i lepote!
» prikaži celu vest
Astrološki Kalendar za 2019. godinu Nedavno je izašao novi astrološki kalendar za 2019. godinu. Pozvani smo da iskoristimo ovu godinu ispunjenja želja i velike vizije na najbolji način, a Astro Kalendar će nam pokazati koje su to predivne tačke u 2019. godini i kako najbolje možemo da iskoristimo potencijal ove divne godine koja je pred nama!
» prikaži celu vest
Alex Trenoweth - Astrološka konferencija u Beogradu 2018. Astrolog, Alex Trenoweth je napisala članak o svom iskustvu na astrološkoj konferenciji u Beogradu, u martu 2018.
» prikaži celu vest
Knjiga ''Energija Senke'' Nedavno je izašla iz štampe najnovija knjiga Aleksandra Imširagića "Energija Senke - Vodič za integraciju prošlih života". Svi zainteresovani za ovu knjigu mogu je naručiti direktno od nas.
» prikaži celu vest
Novi ISAR-ov predstavnik za Srbiju Međunarodna Asocijacija za Astrološka Istraživanja (ISAR) izabrala je Zoranu Stanojević za novog potpredsednika ISAR-a za Srbiju u naredne tri godine.
» prikaži celu vest
» prikaži još vesti
Liber Aeternus

Papijon

Nakon dvoipomesečne retrogradnosti, Mars iz znaka Vage najzad kreće direktno. Ova  priča zasnovana na istinitom događaju posvećena je upravo  njemu. 

1931. godine ostaci prohladne noći nagrizali su nebo nad Parizom. Zasenili  su sjaj zori razlivajući bremenitu jesenju melanholiju niz krovove pariskih zgrada. Sitna kiša je rosila ulice, zdanja, trgove, putnike bez zaklona... Nepokorni su bili ti ostaci tame, ti glasnici zlehude sudbine zamaskirani u  tmurne i zajedljive oblake. Širili su se i rasli u dan, kolosalno nadvijali nad sićušnim ljudskim životima, osokolivši se u nameri da zgaze nadu što slavi život, da zariju kandže u dostojanstvo što glorifikuje čoveka, da zamrače jedinstvene puteve što samo smele pojedince vode ka izbavljenju.

Presuda 

  Tog 26-og oktobra 1931. godine,  u  čekaonici u Palati pravde, jedan dvadesetpetogodišnjak džentlmenske pojave, sveže obrijan, odeven u otmeno odelo izrađeno kod čuvenog pariskog krojača, i snežno belu košulju uredno zakopčanu do najvišeg dugmeta, preko koga se  pružala modna finesa u obliku crvene leptir mašne, čekao je da mu se sudi za ubistvo svodnika i doušnika iz Monmartra, koje nije počinio. Godinu dana je proveo u ćeliji zatvora Konsjeržeri čekajući presudu, i napokon je osvanuo njegov dugo očekivani, sudbonosni dan. Sedeo je u čekaonici, na neudobnoj stolici sa jednim kraćim nogarom, i povremeno svojim nemirnim i ispitljivim plavim očima, prelazio preko  petorice  žandara što su ga okruživali. Njegovo ime bilo je  Anri Šarijer,  ali čuvenje mu je doneo nadimak Papijon (Leptir) udenut zahvaljući tetovaži na grudima. Slika tog malog stvorenja raširenih krila, poigravala mu je na mišićima pri samom vrhu grudnog koša, i snažila naviku da u dane letnje, za dva tri dugmeta raskopča košulju, te tako omogući ljubimcu da zasija pred otmenim (i lakim) francuskim damama. U to vreme Papijon sigurno nije mogao ni pomisliti da će njegova sudbina, ili životni scenario pisan od strane nepoznatog autora u zagušljivom skriptorijumu kosmičke palate, biti neverovatno slična preobražaju tog sićušnog bića što u vihoru uskrsnuća, dok napušta čauru (ili sopstveni grob) uznosi sav potencijal koji mu je Bog podario  na putu preobražaja. Šarijerovo uskrsnuće uslediće tek trinaest godina kasnije (od tog 26-og oktobra) kad napokon, nakon niza grčenja, gorčine i nepresušnih pokušaja, raširenih krila uzleti is tegobnog groba na koji ga je država nepravedno osudila i pruži mu se prilika da ponovo živi. 

   Dok je tako sedeo u čekaonici upriličen društvom uniformisanih lica, razmišljao je o tome kako državno tužilaštvo nema čvrste dokaze protiv njega, ali je znao i to da je taj propust  nadoknađivala policijska izjava da je kriv, umnogome  osnažena “poverljivim” informacijama mahom zasnovanim na lažno iznuđenim svedočenjima i hrpom izjava o njegovom boemskom životu na Montmartru koje je sakupio istražni sudija. Nisu mogli tek tako da ga osude, nisu imali osnovan temelj za to, ali ipak…

   U tom trenutku zaškripaše golema dvokrilna vrata i vratar im dade znak da uđu u sudnicu. Papijon okružen pratnjom ustade i dugim koracima koji su uprkos situaciji zadržali onu prepoznatljivu dostojanstvenost što liči na marširanje, uputi se do mesta koje mu je dodeljeno. Seda. Ubrzo zatim u halu ulaze šestorica muškarca (predsednik i petorica sudija),  jedan po jedan, na vrata sa desne strane, svi odeveni  u krvavo crvene odore savršeno uklopljene u boju zavesa na velikim prozorima, tepih  i novorođenu  slutnju u srcu optuženog da stvari neće izaći na dobro. Sve ga podseća na predvorje pakla (vi sto ulazite ostavite svaku nadu). Predsednik se zaustavlja pored stolice u sredini, ostale sudije staju levo i desno od njega.

    Zastrašujuća tišina zagospodarila je prostorijom.  Utroba pravosudne Jone isušivala je vazduh ne bi li što lakše počelo varenje ljudskog života, dajući mu do znanja da izlaza nema, ni pomilovanja. Postoji samo jedan gospodar: državni pravosudni sistem. Bog i batina. Dovoljno velik da te zgazi, dovoljno milosrdan da te pomiluje. Sudije sedaju, ostali takođe.

   Predsednik (glavni sudija) poprilično stamen i punačak čovečuljak rumenih obraza, omanjeg špicastog nosa i svinjskog podbratka čiju izražajnost je pokušavao da ublaži retkom musketarskom bradicom, nije pokazivao nikakva osećanja.  Prazno je gledao u otpuženog. S njegove desne strane nalazilo se dvanaeset porotnika.  Njih su  u Pariz doveli iz nekih  zabiti, i mahom su to bili malograđani; peznioneri i trgovci, ona vrsta ljudi koji se silno ponose što je izbor za porotnike u Krivičnom sudu u Parizu, pao baš na njih. I na kraju,  tu je bio i glavni igrač –  državni pravozastupnik lišen i najmanje trunke ljudskosti.  Mašina koje su se ostali advokati plašili; žderač ljudi; glavni snabdevač giljotina i kaznionica u Francuskoj i prekookeanskim teritorijama. On je predstavljao  zakon i arogantno je rukovao vagom pravde čineći sve što je u njegovoj moći da tas prevagne u njegovu korist. Gledao je Papijona očima krvoločnog predatora ni na jedan jedini trenutak ne dovodeći krivicu optuženog u pitanje. U cilju je imao samo jednu zamisao; da učini sve što je u njegovoj moći da ga porotnici isključe iz društva. I dvoboj počinje, šahovska partija je otvorena. Advokat optuženog dostojanstveno iznosi dokaze u njegovu korist i trudi se da odbrani svog klijenta, ali ma koliko se uznosio u herojskom pokušaju,  po nastupu nije ni do kolena državnom tuziocu, i što vreme više odmiče, veština državnog zastupnika odnosi prevagu. Šahovska partija je završena u 23h i Papijonov branilac je matiran.  Osuđuju ga iako je nevin. Tog 26-og oktobra 1931. godine, francusko društvo doživotno je izopštilo jednog dvadestpetogodišnjaka  robijom koju će služiti u kažnjeničkoj koloniji na severoistočnom delu Južne Amerike, u Francuskoj Gvajani. Ali to nije bilo sve. S kaznom, u duši mladog čoveka raste prezir  prema dušmanima osude i zaklinje se na osvetu, pre svega pandurima koji su mu smestili i ptici grabljivici koja mu je duboko u dušu zarila kandže nepravde; državnom  tužiocu. Bio je čvrsto rešen da pobegne i dužina robije mu više nije bila važna. Misao o bekstvo postaje opsesija,  i od tog trenutka više je ne napušta…

   Nekoliko dana umetnutih u vremensko razdoblje od izricanja presude do početka služenja kazne tj.prekookeanskog  puta za kažnjeničku koloniju  smeštenu u Francuskoj Gvajani, Papijon je proveo u zatvoru Konsjeržeri. Trebalo je izvršiti pripreme za put u nepoznato,  pronaći saveznike među drugim osuđenicima, i naravno, ono najbitnije, prikupiti dovoljno novca koji će poslužiti kao kupon za bekstvo. Presavio je svojih 5.600 franaka, zavezao gumicom i ubacio u omanji plastični cilindar dug desetak cantimetara, koji je zatvorenicima  služio kao idealno sredstvio za čuvanje novca, tako što bi ga gurnuli u analni otvor i vadili po potrebi. Od jednog osuđenika nabavio je skaplel sa jakom čeličnom drškom za samoodbranu (ali i napad) dok je pakt sklopio sa robijašem  iz  Marselja. Zvao se Luj Dega.  Papijon ga je poznavao od ranije, a slučajno ga sreo u berbernici gde su brijali zatvorenike. Deset godina je prednjačio na starasnoj skali u odnosu na Leptira, ali i zaostajao što se tiče fizičke građe i kondicije. Naizgled flegmatičan čovek srednjeg rasta, blago klempavih ušiju kao stvorenih da prihvate kukice od okvira naočara stišnjenih na izraženom, tipično francuskom nosu. Lujevo cilindrično bogatsvo iznosilo je 15.000 franaka. Taj novac im je bio karta za bekstvo u Gvajani.

     Samo dve godine pre lišavanja sa slobode, Dega je zahvaljujući unosnom poslu sa lažnim bonovima bio milioner, vlasnik velelepnog bara u Marseju gde su se svako veče okupljali istaknuti predstavnici podzemlja u južnoj Francuskoj, mahom  najveće propalice među svetskim putnicima. Njegova priča: jedne noći u bar ulazi otmeno obučena žena. Predstavlja se kao supruga čoveka koji je uhapšen zato što je rasturao lažne bonove za Degaa, i traži, sve po nagovoru svog supruga, da joj da  dvadeset hiljada franaka kako bi platila advokata. Suočen sa opasnošću da ga žena prijavi policiji zbog vodeće uloge u rasturanju lažnih bonova, Dega, jedan od najvećih kriminalaca u Francuskoj, izabrao je najgori mogući odgovor koji je glasio da, ako joj je potreban novac, može da se pusti u promet. Kao veoma privlačna žena sigurno bi namirila trošak za advokata a možda bi joj ostalo par franaka pride. Sirotica uplakana i van sebe od besa, odlazi do muža i saopštva mu sta se desilo. Ogorčen, on se sutradan ispoveda  istražnom sudiji o svemu što je  znao, zvanično optuživši Degea da je rasturač lažnih bonova. Mesec dana kasnije Dega, falsifikator, graver i jedanestorica njihovih saučesnika uhapšeni su istovremeno na raznim mestima i bačeni u zatvor. Dovedeni su u Palatu pravde u Parizu. Suđenje je trajalo četrnaest dana. Ishod: zbog bednih dvadeset hiljada franaka i jedne glupe izjave, najveća bitanga u Francuskoj je osuđena na 15 godina prinudnog rada. Upravo sam sa tim čovekom Papijon je sklopio pakt o životu i  smrti.

      Dve nedelje nakon izricanja presude,  Brod Martinijer je spreman da primi na prekookeansko putovanje nepravedno osuđenog mladog čoveka zajedno sa još hiljadu osamsto sedamdeset putnika, osuđenika postrojenih u vrste u pravouganom dvorištu zatvora. Svi oni – kriminalci, silovatelji, sitne lopuže, politički zatvorenici, falsifikatori, ubice – stoje mirno, okruženi žandarmima u svetloplavim uniformama sa širokim pojasom o kome visi futrola za revolver.  Uskoro se pojavljuje pukovnik žandarmerije, pored njega tri lekara u kolonijalnim uniformama i dva sveštenika. Pukovnik  uzima levak u ruke, prinosi ga ustima i objavljuje  robijašima vest o primopredaji.  Oni su zvanično od tog jutra u nadležnosti ministarstva pravde koji predstavlja kaznionicu u Francuskoj Gvajani; podležu njenim pravilima, propisima, internim sudovima. Francuska ih se odrekla i u njoj do kraja života više nemaju šta da traže. Vrši se prozivka. Traje dva sata. Nakon toga svako uzima svoju vreću i robijašku uniformu.

    Poslednja noć na tlu rodne zemlje je duga, nostalgična, obavijena u tajac, kolektivni muk. Poštuje se tišina preko potrebna  da u sećanje ljudi osuđenih na izgnanstvo prizovu slike minulih leta. Svako oseća manju ili veću nostalgiju zato što zauvek odlazi iz Francuske na nepoznatu teritoriju gde ga čeka život o kom ništa ne zna. Papijon se oseća izgubljeno: vesti o novom životu se svode  na svega par oskudnih informacija prikupljenih u hodu… teško ih je povezati i ne zna da li da se raduje, tuguje ili očajava. Ceo život mu prolazi pred očima. Vidi detinjstvo u obrazovanoj, lepo vaspitanoj,  i otmenoj porodici punoj ljubavi; poljsko cveće, žubor potoka, ukus oraha, bresaka, šljiva što obiltao rađaju u vrtu; miris mimoza koje svakog proleća cvetaju ispred vrata porodičnog doma čija unutrašnjost je ispunjena navikama članova njegove  porodice. Sve slike brzo promiču pred njegovim očima. Ta čarobna lampa koju je upalila njegova podsvest, ispunjava prijatnim uzbuđenjem noć osuđenu na čekanje skoka u nepoznato.

    U šest sati vlada opšta uskomešanost. Kolona u dvorištu zatvorskog utvrđenja broji 1.810 zatvorenika, oslobođenih  lanaca i lisica, sa vrećama prebačenim preko leđa, spremnih svakog trenutka na pokret. Nadzornik je na čelu kolone, pored njega još dvojica sa istim činom, sa leve i desne strane, a tri metra ispred osuđenika  nalaze se desetorica žandara okrenutih licem prema njima. Naoružani su kratkim puškama i hodaće untraške, držeći tako robijaše na nišanu. Velika kapija se najzad otvara i kolona izgnanika  polako kreće. Napolju se puk žandara  sa puškom ili automatom u ruci pridružuje konvoju ne dozvoljavajući gomili znatiželjnika, okupljenih na ulicama, da im priđe. Na pola puta Papijon začuje tihi zvižduk sa prozora jedne kuće.  Podigne glavu i ugleda svoju ženu. Tada je poslednji put video. Njen zadnje reči upućenje  njemu glasile su: “ Ne brini Papijone, vratićeš se. Vratićeš se.” Sve prisutne duše –  žandarmi, kažnjenici, posmatrači – predaju se mrtvoj tišini. Samo ujednačen zvuk koraka odzvanja pločnicima.  Niko ne želi da remeti istinsku dirljivost trenutka koji jasno predočava, nalik poslednjem pozdravu , da će tih 1.800 muškarca biti zauvek isključeno iz normalnog života.

    Ukrcavaju se. Četrdesetoricu na čelu kolone, a među njima se nalazio i Papijon, žandarmi razvrstavaju u potpalublje, u kavez okružen belim šipkama, na njemu je cedulja na kojoj piše; ”Sala broj 1. Četrdeset kažnjenika posebne kategorije, stalan i strog nadzor”. Svaki od zatvorenika dobija smotanu viseću ležaljku koje kače o kuke na zidu.  Ima ih dovoljno za sve.

   Dani na moru su pakleno vrući, pojedince trese groznica, dok se užegli miris ljudskog znoja  širi  na sve strane. Noću retko ko spava, a hronična nesanica prvenstveno drma one sto su na glasu da prednjače u snabdevenosti novčanicama. Jedne noći uspavani robijaši se bude uz  snažan vrisak. Neki tip je pronađen mrtav u ležaljici, sa velikim nožem između rebara…

    Ono što su Papijon i Dega uspeli doznati o svom novom domu za vreme plovidbe od robijaša po imenu Žilo bilo je to da se kaznionica, centralni deo robijašnice, nalazi se u selu Sen Loran di Maroni i da se tu kažnjenici po prispeću dele u tri grupe.

   One najopasnije prozivaju odmah pri dolasku i strpaju ih u ćelije u disciplinskom odeljenju, gde ostaju dok ih ne prebace na Ostrvo spasa. Tamo se šalju na određeno vreme ili doživotno. Ta ostrva su udaljena 500 km od Sen Lorena i 100 km od Kajene. Čine ih Kraljevsko ostrvo, koje je najveće i gde se nalaze samice i Đavolje ostrvo  koje je najmanje i uglavnom rezervisano za političke zatvorenike.

    Tu su zatim opasni kriminalci iz druge kategorije. Oni ostaju u logoru Sen Loranu. Rade u povrtnjaku i obrađuju polja, ali svaki put kad se ukaže potreba šalju ih u logore  gde se obavljaju teški poslovi.

    I najzad, obični zatvorenici. On  rade u administraciji i kuhinjama, zaduženi su za čiščenje sela i logora ili obavljaju razne poslove u radionici, stolarske, molerske, električarske…

    Treba po svaku cenu izbeći odlazak na ostvro. Sa njega nema bekstva.

    Putovanje je trajalo sedamnaest dana. Osamnaestog dana brod se ukrcava na obalu Gvajane. Tropska vrućina otežava disanje društvenim izganicima dok posmatraju čestar, blatnjavu vodu i zastrašćujuću zelenu prašumu iznad koje obleću ptice, očigledno zaplašene brodskom sirenom. Svugde se duž obale pružaju drvene kuće sa krovom od podcinkovanog lima. Ispred njih vide se crnci i crnkinje, nekoliko Kineza, lepo obučeni cilivi. Žene u laganim letnjim haljinama, deca sa kolonijalnim šlemovima kako gledaju u pravcu broda, već naviknuti na isporuku ljudskog tereta.  Niko ništa ne govori, nadzornici otvaraju vrata kaveza i postrojavaju osuđenike po trojicu u red. Kolona kreće. Posle desetak minuta stižu pred debelu vrlo visoku kapiju od hrastovine na koji piše:” Kaznionica Sen Loren di Maroni. Kapacitet 3.000. ljudi”.

U tropima nema ni sumraka ni zore. Dan iznenada prelazi u noć i obratno; uvek u isto vreme, tokom cele godine.

Prvo bekstvo

Odlazak na ostrva je trebalo izbeći po svaku cenu i kupiti dovoljnu količinu vremena da se skuje plan bekstva. Hiljadu i po franaka su koštale Papijona i Degu lažne dijagnoze o dizenteriji i napadima astme propisane od boliničara alžirske krvi Sijera, plus što ih je boravak u bolnici koštao dnevno sto franka po glavi i bio ograničen na mesec dana bez mogućnosti odugovlačenja. Papijona su odmah primli, dok je Dega primljen usred noći usled lažnih napada gušenja. Sutradan su glavnom lekaru poturili rezultate analize Papijonove stolice po kome je ispalo da je pun ameba, dok je Dega, samo deset minuta pre vizite,  spalio malo dobijenog sumpora, prekrio peškirom glavu, i udahnuo isparenja. Sve je dobro prošlo.

    Naredni dani su prolazili u planiranju bekstva. Jasan idejni koncept zahvaljujuću kome se plan materijalizuje bez većih problema (da kažemo na nasigurniji način sprovodi u delo, jer propusta nije smelo biti) nikako nije mogao da pronađe izlaz u Papijonovom umu. Morali su imati savršeno osmišljen plan bez i najmanje greške po kome niz dobro isplaniranih koraka vodi do željenog finiša, te se stoga ideja da onesvesti ključara bolnice – krupnog Arapina koji je ponekad noću ulazio u sobu da skloni prekrivač sa lica onih koji su teško bolesni i proveri da li ima mrtvih –  obuče njegovu uniformu, izađe i otme pušku nekom od stražara a ostale zaključa, vrlo brzo ukazala kao falična. Morali bi, u slučaju da im sve to uspe, preskočiti bolnički zid sa južne strane ispod kojeg se nalazila reka, skočiti u vodu i pustiti vodenoj struji da ih nosi a kasnije bi videli šta će. Novca su imali, ali  kupovna čamca i namirnica koje su potrebne da bi isplivali na more, predstavljali bi rizičan poduhvat, tim pre što bi se vesti o njihovom bekstvu brzo proširile selom. Čamac je trebalo rezervisati unapred i imati vezu spolja, najbolje sa nekim od “oslobođenka” tj. bivših logoraša koji su posle odslužene kazne ostali da žive i rade u Gvajani s obzirom da im  je povratni put u Francusku bio uskraćen doživotno.

    Preokret u njihovu korist napokon se dešava dve nedelje kasnije  (21. novembra 1933) zahvaljujući dvojici novopridošlih saputnika u begu. Pre podne tog dana u sobu ulazi Žoan Kluzio, koga su zatvorenici pokušali da ubiju u berbernici u Sen Martenu. Kapci su mu slepljeni, oči zagnojenje, skoro je slep. Nekim čudom zaboravili su da ga otpreme  na ostrva, ali knjigovođa ga je upozorio da će taj propust vrlo skoro nadoknaditi, te je stoga dosetljivi  Kluzio ubacio po zrno ricinusa u oči.  Gnoj je izbio i otvorio mu vrata bolnice a time i mogućnost da izbegne kazni. Zarad bekstva bio je spreman na sve: čak i na ubistvo ako treba. Ponudio je Papijonu svoje učešće od pet hiljada franaka i kontakt koji im je mogao nabaviti  veliki čamac sa jedrima konstruisan da primi četvoricu putnika zajedno sa svim namirnicama neophodnim  za put do Kolumbije (njihove finalne destinacije). Papijonov plan je sada mogao biti lako ostvariv,  s tim što je trebalo naći jos jednog čoveka. Kluzio mu daje predlog koji popunjava preostale rupe u šemi bekstva;  ključar dolaz u sobu skoro svake noći poprilično rano, u onim časovima kad su šanse za beg izuzetno male, ali poznato je da gaji skonost (kao i većina matorih Arapa)  ka lepim, feminiziranim mladićima. Trzao je na mladića po imenu Moiret koji je zbog ubistva osuđen na doživotnu robiju te kršenjem zatvorskog pravila nema šta da izgubi. Ukoliko ga Moiret zavede i ugovori sastanak u najpovoljnije vreme za beg, imaće sve puzle uklopljene u slagalicu.

    Njegov krevet se nalazio u dnu sobe. Papijon ga poziva i on prilazi. Pokreti su mu ženski, glas takođe. Pod pretnjom da ga čeka sigurna smrt ukoliko bilo kome ponovi ono što mu se bude reklo, Papijon mu iznosi predlog. Moiret pristaje i obećava da će zavesti Arapina. Sve dalje ide kao po loju i četiri dana kasnije plan bekstva je do detalja utanačen; sutra naveče odlaze iz kaznionice. Moiret zakazuje sastanak sa Arapinom u 23h. Ključar dolazi u dogovoreno vreme, odlazi do  mladićevog ležaja, povlači ga za stopala produživši ka klozetu. Moiret ustaje i odlazi za njim. Papijon skida nogu sa svog kreveta, staje iza klozetskih vrata i čeka. Nakon desetak minuta plećati Arapin dobija snažan udarac po potiljku i bešumno pada na zamlju. Napadač brzo oblači njegovu odeću, nazuva crne cipele, gura ključara ispod kreveta i jos jednom ga, za svaki slučaj, udara u potiljak. Amnezija. Otrči do vrata, kuca. Čuvar otvara vrata da bi se munjevitoim brzinom i on našao na podu. Papijon izlazi. Prate ga Kluzo, Dega i Moriet. Onesposobljavaju još tri  čuvara u hodniku oduzimajući im puške. Silaze niz stepenice što vode ka dvorištu. Mrkli mrak im onemogucava da brzo uoče zid koji se pruža ka reci. Naprežu oči i napokon se orijentišu u pravom smeru. Stižu do zida, prave lopovske merdevine i za nekoliko trenutaka nalaze se na suprotnoj strani. Veza – čovek po imenu Žezi – ih čeka. Uskaču u omanji čamac i nestaju u mraku.

   Dogovor je bio da ih odbaci do jedne uvale na tridesetak kilometra od ušća,  tamo sačekaju sedam dana (koliko je potrebno da čuvari i lovci na ljude odustanu od potrage) budu što tiši, jer bi svaki glasniji razgovor, kašalj, logorska vatra i sl. mogli biti kobni za njih, osmog dana on će im doneti namirnice i ostalo, a do tada bi mogli da srede čamac i naprave jedra.  Oko četiri ujutro, posle dužeg traženja mesta, zaranjaju u čestar, probijaju se sve dublje, razmiču rukama granje koje im se isprečava na putu. Zaustavljaju se i iskrcavaju na obalu obraslu zelenom travom i ogromnim drvećem što svojim krošnjama onemogućava dnevnom svetlu da se probije do tla. Okružuju ih krici hiljadu nepoznatih životinja. Oslobođenik Žezi se pozdravlja sa njima i odlazi.

     Na brzinu su založili vatru i skuvali kafu, ne krijući oduševljenje što su se za samo trideset dana po dolasku u Gvajanu domogli slobode, iako su sva četvorica vrlo dobro znali da je isuviše rano za likovanje, a tim pre što je Papijon ubrzo uočio da im  je onaj gad Žezi prodao truo čamac samo da bi uštedeo 500 ili 1000 franaka, šaljući ih tako u sigurnu smrt. Nije im bilo druge no da ga sačekaju i nateraju da im nabavi novi čamac. Imali su dovoljno namirnica, kanister ulja i kutije pune brašna od manioke, a stražu su držali naizmenično. 

    Petog dana po prispeću u čestar, dok je Papijon za vreme straže osmatrao crne mravi duge centimetar i po, kako nose ogromne komade lišća, zateče ga jedan glas: “Ne mrdaj ili si mrtav. Okreni se!”. Francuz tad uoči preplanulog muskarca golog do pojasa u kratki pantalonama kaki boje i crvenim kožnim čizmama kako stoji iza njega i drži dvocevku. Glava mu je bila obrijana, a oči i nos prekriveni  plavom tetovažom. Bio je to Bretonac sa maskom. Živeo je u obližnjem  selu, a za život zarađivao prodvajući zmijske kože, jaguarovo krzno, zbirke leptirova i žive hokoe koje je lovio u čestaru. Papijon se predstavi. Objasni mu ko su on i njegovi pajtaši, odakle dolaze i gde su krenuli.  Bretonac tad spusti pušku. Reče im da  su se vesti o njihovom bekstvu pročule što je izazvalo revoluciju u selu, da je tridesetak oslobođenika, među njima i Žezi, u pritvoru u policijskoj stanici u Sen Lorenu. Zatvorili su i Arapina. Optužen je za saučesništvo. Dane provodi u samici.

    Bretoncu potom pogled pade na čamac,  te se obrati Papijonu ”Ova piroga ne bi mogla da pluta na moru duže od jednog sata. Prvi veći talas bi je prepolovio. Ne isplovljavajte ni slučajno u ovome, to je ravno samoubistvu i nipošto se ne približavajte selu da bi nabavli novi. Ako hoćete dobar čamac, treba da odete na Ostrvo golubova. Tamo se nalazi skoro dvesta gubavaca. Na ostrvu nema čuvara i tamo ne odlazi niko ko je zdrav. Svakoga jutra u 8h čamcem im dopremaju zalihe sirovih namirnica za 24 časa. Svi su opasne ubice. Retko ubijaju jedni druge, ali čine razna zalodela kad napuste ostrvo. Za te izlete koriste nekoliko čamaca koje su ukrali u susednom selu. Ako hoćeš da isploviš na more moraš da nabaviš drugi čamac a najbolji su na Ostrvu golubova. Evo kako ćemo. Voljan sam da ti pomognem i otpratiću te rekom do mesta odakle se vidi ostrvo. Ti ga nikad ne bi pronašao i mogao bi da pogrešiš. Prićićemo najbliže što možemo, a onda ću ja preći u svoju pirogu koju ću vezati za vaš camac i ti ćeš da se prebaciš na ostrvo. Ja ne idem sa s vama jer ne mogu da savladam gađenje, dok sam pored njih, dok razgovaram s njima. I od mene bi dakle imao više štete nego koristi. Polazimo kad padne noć.”

   Noć nije bila previše crna, ali zbog magle na reci bili su skoro neuočljivi. Približili su se obali ostrva i Bretonac ih napusti, poželevši im sreću.

Papijon izlazi iz čamca, dok Dega, Kluzo i Moiret ostaju. U ruci nosi kompas i nekoliko traka od starog džaka za brašno koje veže na grane radi lakše orijentacije u povratku, dok mu pažljivo odmereni koraci po obazrivosti i krhkom oprezu podsećaju na gazeline.  Nakon desetak minuta hoda, ispred sebe uočava tri kolibice iz kojih dopire slaba svetlost uljanih lampi izmešana sa ljudskim glasovima. Čuje se lavež psa, očigledno izazvan prisustvom uljeza i istog momenta četiri senke izađoše iz kolibe. „Ko to ide?”, oglasi se jedan od gubavaca čiji nadimak je bio Sova.

“Begunac s robije”, odvrati Papijon.

 “Zasto si došao ovamo?” 

 “Treba mi pomoć.”

 “Uđi u kolibu”, reče Sova. Papijon ga posluša, uđe u brvnaru i sede na slamnatu stolicu bez naslona. Sova upali još tri uljane lampe, a jednu postavi na sto i to baš  u visini strančevog lica,  kako bi ga gubavci, stojeći  prikriveni u senci, što bolje videli. Dim koji oslobađa fitilj te lampe jezivo smrdi.

   “Jeguljo, idi u zajedničku kuću  i pitaj Tusena da li da ga dovedemo tamo.”

   Čovek hitrim korakom otvara vrata i nestaje u noći. Zavlada tišina. Jedan od gubavaca izlazi iz senke i seda na stolicu postavljenu na samo metar udaljenosti od Papijona, s njegove desne strane.  Svetlost  uljane lampe  mu bledo obasjava lice i  Papijonu se po prvi put u životu pruža “privilegija” da vidi gubavca.  Prizor je jeziv, groteskan, odveć isuviše bolan za nepriremljene oči koje svom silinom prisiljavaju um da ne okrene glavu kako se humanost i saosećanje ne bi osramotilo.  Nasred lica ima rupu, nos mu je potpuno izjeden, baš kao i desna polovina usne ispod koje se otkrivaju tri vrlo duga, žuta zuba zabijena u ogoljenu kost gornje vilice.  Predstavi se Papijonu kao Neustrašivi Žan rodom iz jednog pariskog predgrađa. Veli mu da je bio lepši, zdraviji i jači od njega kada je stigao u robijašnicu. A eto kakav je postao za deset godina.

   Jegulja se vraća i prenosi vesti da Tusen želi da upozna stranca. Leptir polazi sa  Neustrašivim Žanom i ostalima  u mrak, i tri minuta kasnije stiže na jednu čistinu osvetljenu  mesečinom. Ta čistina je zapravo bila zaravnjeni vrh ostrva iz koga se uzdizala poveća kuća nalik na kojekakvu seosku palatu pred čijim vratima je stranca čekalo dvadeset muškarca. Kad stiže, oni se razmaknuše  kako bi ga propustili. Uđe u pravougano sobu i odmah uoči čoveka  crnih očiju, bledog lica. Sedeo je na stolici, dok su podužu drvenu klupu smeštenu iza njega popunjavala  petorica muškarca. Predstavi se kao Tusen Korzikanac. Vesti se na maloj površini brzo šire i tako je i Tusen, isto kao i Bretonac sa Maskom, vrlo brzo saznao za četvoricu begunaca. Neko vreme je osmatrao Papijona, a zatim mu se obrati: „Rekao si da si došao da traziš pomoć – kakvu?”

 “Treba nam čamac, imam para da platim.”

Ponovo nastupi kraći moment tišine.

“Dobro, prodaću ti svoj čamac, odličan je, nov – novcat, ukrao sam ga prosle godine u Albini. To nije čamac nego prekooekanski brod. Ima sve što treba: krmu sa ručicom, jarbol od gvozdenog drveta širok četiri metra i potpuno novo od lanenog platna. Kolko mi nudiš?”

“Kao sto znaš, novopridošlica sam ovde i stoga nisam upoznat sa ovdašnjim cenama. Reci svoju cenu.”

“Tri hiljade franaka.”

“Dogovoreno.”

Posao je sklopljen i čamac će mu biti sutradan izručen, a u međuvremenu Tusen poziva jednog od gubavaca koji je više puta odlazio sa ostrva, da objasni Papijonu šta tačno treba da radi da bi odlazak bio uspešan. Čitava stvar se zasnivala na tome da je trebalo isploviti za vreme oseke koja u to doba godine počinje vrlo rano (nivo mora opada u tri) što znači da su se već prilikom prvog sumraka (oko 6 h)  sa čamcem morali  otisnuti  niz  snažnu vodenu struju da ih za manje od tri sata odvuče skoro sto kilometara, ka ušću. U devet se treba primiriti, dobro privezati čamac za neko drvo u čestaru i sačekati da prođe plima koja traje šest sati a zatim otploviti do sredine reke gde im preostaje da za sat i po prevale 50 km, pre no što svane. To im je, po rečima gubavca, bila jedina šansa, i od pridržavanja tog uputstva  će im zavise životi,  jer  se već u šest šasova razdanjuje. Oni moraju do tada biti na otvorenom moru da ih stražari ne bi primetili, a ako ih kojim slučajem tad i primate, neće moći da ih prate jer u tom trenutku počinje plima. 

“Znaš put?”, priupita ga na kraju.

“Ne. Znam samo da su Kolumbija i Venecuela na severozapadu.”

Tako je. Drži se severozapada ali pazi da te more ne izbaci na obalu. Holandska Gvajana koja je preko puta, vraća begunce. Engleska Gvajana takođe. Trinidad ih ne vraća, ali posle petnaest dana moraju da odu.Venecuela ih vraća ali predhodno natera da godinu, dve grade puteve.

   Sutradan im je čamac bio izručen. Pružao se pet metara u  dužinu, imao dve klupe od kojih je jedna bila probušena da bi se ubacio jarbol. Izgledao je prelepo. Jedro i konopci su bili potpuno novi. Četvorica begunaca se baciše na posao i do podne je kobilica koja se sužava od krme prema pramcu, bila pričvršćena pomoću dugih klinova i četiri tipla.

   Nastupi oseka i oni se ukrcaše u čamac. Staviše kormilo sa ručicom i sigurnosnom kukom, a zatim i jastuče od ljiljana za Papijona. Kreću. Odvajaju se od obale zajedno povlačeći vodu veslima.  Nisu se udaljili ni dvadeset metara od obale, a već su prevali sto metra niz reku zbog struje koji ih je sa te tačke ipak uspela odbaciti do mora…

…Galebovi. Ptičije kreštanje dopire iz mraka. Krilati glasnici kopna što  kruže iznad čamaca i na mah postaju vidljivi,  obećavajući su znak posadi da čvrsto tle mora biti veoma blizu, i doista, sjajna mesečina, nedugo potom, obasja tamnu liniju daleko, daleko na horizontu. Brod je čitavu noć plovio ka njoj, i u cik zore, plovilo je na samo kilometar udaljenosti od obećane zemlje. Bacaju sidro. Vetar nemilosrdno šiba što za posledicu ima da sidro, uprkos glomaznosti, popušta, i čamac se – vrteći se prvo neko vreme u krug –  onemoćalo  predaje talasima koji ga ubrzo potom odvlače ka kopnu i zabijaju između dve stene. Svi su u vodi. Sledeći talas  ih izbacuje na obalu, žive ali izubijane...  

    Po svanući prvo primećuju da u blizini nema žive duše, a potom i niz fenjera kojima ribari  upozoravaju putnike namernike da je to mesto opasno, a što su oni, nažalost, kasno primetili. Pešače ka unutrašnjosti kopna izbrazdanog kaktusima, sve dok mrtvi umorni ne dođu do jednog presušenog bunara pored koga  lopatice vodenice obavljaju sizifiov posao vrteći u prazno. Tu je i stara kućica sa otvorenim vratima.  U njoj  kamin, sto na kome se nalazi kofa s vodom i kutlača, a iznad njih i platneni džak zavezan kanapom, pun holandskih florina. To je dakle holandska teritorija. Dok gase žeđ primećuju da u kući nema žive duše, te nakon predaha odlučuju da krenu dalje lišeni bilo kakve predstave o tome gde ih džombasti put vodi. Ubrzo primetiše stari ford kako im dolazi u susret.  Kola se zaustaviše i vozač ih poziva da uđu. Predstavi se kao  doktor, vlasnik parčeta zemlje koje ih je primila, poznate kao Ostrvo magaraca, a koja je inače pod vlasništvom Kurasaoa. Papijon objašnjava doktoru da su on i njegovi drugari doživeli brodolom i da su odbegli robijaši kaznionice u Francuskoj Gvajani. Holanđaninu ta informacija budi dozu prikrivene sumnjičavost i nepoverenja prema njima te –  kad stigoše do jedne bele ograde sa  kućerkom – zaustavi vozilo i na kratko izađe. Zadrža se neko vreme, a potom se vrati do kola u društvu plećatog crnca kulturno se obraćajući saputnicima: „Naredio sam ovom čoveku da vam pravi društvo i da vam da vode ukoliko  ste žedni dok se ja ne vratim. Izađite molim vas”.  U kućerku čekaju duže od sat vremena, kad se pojaviše kamioni nalik na vozila za prevoz zatvorenika sa šestoricom policajaca u nemačkim uniformama, od kojih im se onaj najniži sa obrijanom glavom i najvećim činom, predstavi kao načelnik bezbednosti na ostrvu Kurasao.  Izričito naglasi strancima kako mu dužnost nalaže da ih uhapsi. Uzalud su mu begunci uporno pokušavali objasniti da nisu počinili nikakav zločin na njihovoj teritoriji,  da su pretrpeli brodolom. Načelnik ih je samo, odan svojoj dužnosti, zamolio da na miran način uđu u vozilo. Posle vožnje džombastim putem stigoše u grad sa kućama urađenim u holandskom stilu, i policijskom stanicom u samom centru, unutar čijih prostorija je bilo sveže, u neku ruku okrpeljujuće. Uveli su ih u kancelariju visokog, tamnokosog muškarca od nekih četrdeset godina uvaljenog u  stolicu. To je bio šef policije na ostrvu Kurasao. Pažljivo ih je saslušao i reče im da će njihov slučaj biti  izložen guverneru koji će  izdati odgovarajuća naređenja, a do tada će biti u pritvoru.

    Sutradan dobijaju vesti da je guverner naredio da ih puste u zatvorsko dvorište i da ne pokušavaju bekstvo (ni u kom slučaju, jer bi to imalo teške posledice za njih) a biće im obezbeđene i posebne povlastice: njihovom kapetanu (Papijonu) će biti dozvoljeno da ide u grad  svakog dana od 10 h do 12 h pre podne, po namirnice i ostalo. Društvo će mu praviti  policajac u civilu.

   Kao idealno rešenje za njihov problem predložili su im tankere. Naime, pošto se u Kurasao nalazi jedna od najvećih rafinerija na svetu u kojoj se prerađuje nafta iz Venecuele, svakog dana u Kurasao dođe i ode oko dvadeset tankera iz raznih zemalja. Ukoliko ih budu  jednog po jednog  ukrcavali na tankere, moći  će bez većih problema da uđu u neku od zemalja i vide šta će dalje.  Papijon se zahvali, i  potom  verno prepriča svojim  drugarima razgovor sa načelnikom. “Šta misliš o tome Papijone?” upita ga Kluzio. “Plašim se da je to prazna priča  da bismo bili mirni i da ne bismo pobegli”,odgovori mu. “Bojim se da si u pravu. Teško je poverovati da će nam ovi panduri obezbediti falsifikovane papire. U najboljem slučaju mogli bi da zažmure dok se, jedan po jedan, krišom ukrcavamo u taknere i to je sve. “

    Nedelja dana prolazi. Ništa se ne dešava. Osmog dana u prepodnevnim časovima primećuju sveštenika kako obilazi ćelije okružen trojicom policajaca. Ulazi i u njihovu ćeliju. Jedan od policajaca mu reče: “Ovo su ti Francuzi velečasni. Primerno su vladali.” Sveštenik ih osmotri blagim pogledom punim neobične topline i saosećanja. “Ja sam dragi prijatelji poreklom Francuz. Zovem se Irinej de Borin. Ja sam biskup Kurasaoa. Recite mi šta se s vama dešava?” “Čekamo da nas ukrcaju na tankere jednog po jednog.” Sveštenik im, nakon što ih je pažljivo saslušao, predloži da održi misu za njih i da bi bilo dobro da se  ispovede kako bi im Gospod oprostio grehe, što su oni i učinili. Pričali su s njim jedan po jedan, a kad je red došao na Papijona, on mu se otvori i potanko mu prepriča svoj život. Irinej de Born ga je pažljivo slušao ne prekidajući ga, a kad bi ispovedaoniku bilo teško da nešto prizna, samo bi oborio pogled kako bi mu olakšao da izvuče teret iz srca. Iz pogleda tog šezdesetogodišnjaka izbijala je detinja čistota i nepresušno milosrđe  koje je delovalo kao melem na ranu svakom grešniku. Kad je Anri svoju ispovest priveo kraju, Irinej de Borin prozbori blagim glasom, gotovo šapatom mu reče;

  Bog ponekad želi da njegova deca iskuse ljudsku pakost kako bi postali jači i plemenitiji.Vidiš, sine moj, da nisi prošao golgotu, nikad se ne bi uzdigao toliko blizu božije istine. Drugim rečima, ljudi, sistem, zupčanici te grozne mašine koja te je samlela, zlobnici koji su te mučili i klevetali, učinili su ti najveću moguću uslugu. Pobudili su u tebi novog, boljeg čoveka i njima duguješ to što danas poseduješ osećaj časti, dobrote i energiju neophodnu da prevaziđeš sve prepreke i uzdigneš se. Najvažnije je da ne pridodaješ preterani značaj svojim gresima.

   „Hvala vam oče. Mnogo ste mi pomogli.” Obrati mu se Anri i poljubi ga u ruku “ Nikada vam to neću zaboraviti“.

    Dani prolaze, tankeri se ne pojavljuju i sve su prilike da će doći do izručenja francuskim vlastima.  Više ne mogu da čekaju. I dešava se. Novo bekstvo, ali ubrzo i novo hapšenje. Ovoga puta ne teritoriji Kolumbije. Četvoricu begunaca prebacuju u zatvor u Rio Aći.

......................................................................................................................................................

     Kužni zadah zidova te odvratne prostorije sa debelim šipkama na prozorima u koju si ih zatvorili je nepodnošljiv. Kreveti su napravljeni od trulih dasaka sa nekakvom vrstom drvenog jastuka na jednoj strani. Dok ih posmatra, Papijona hvata očaj svestan da stvari neće izaći na dobro. Samo je pitanje dana kad će ih otpremiti u Gvajanu. Pokušava  da nauči neke od španskih reči koje bi mu bile od koristi u slučaju bekstva, kao što su:  pobeći (fuga,) ubiti, lanac, lisice, muškarac…

   U zatvorskom dvorištu se sprijateljio sa visokim, veoma snažnim Špancem dlakavih ruku i grudi obraslih jakim crnim kovrdžama. Zvao se Antonio i sve vreme je nosio lisice na rukama iz čega se dalo zaključiti da spada u grupu opasnih kriminalaca, a što se kasnije ispostavilo kao tačno:  krijumčario je robu između Venecuele i ostrva Aruba, optužen je za ubistvo obalskih stražara. U zatvoru Rio Aće čeka na suđenje. Neprestano je žvakao nekakvo lišće.Bez njega je delovao veoma razdražljivo. Jednom prilikom je  svoju umirujuću poslasticu  ponudio Papijonu kome su  nakon konzumacije jezik, usne i nepce postali neosetljivi. U pitanju je bilo lišće koke.

    Misao o bekstvu snažila je Francuzov duh.  Znao je da mu Antonio kao kompanjon može biti od ogromne koristi, ne samo zato što mu je španski bio maternji jezik, već i to što je njegovo poznavanje predela u koji se nameravao zaputiti, a želeo je da stigne do vrha kolumbijskog ostrva na granicu sa Venecuelom, bilo, u najmanju ruku,  brilijantno. Tu oblast naseljavala su plemena Gvahiro indijanaca i pošto je time važila za ničiju zemlju, krijumčari su znali  da često prelaze preko nje. Dega, Moiret i Kluzio izuzeše se učešća u Anrijevom planu, smatrajući ga izuzetno rizičnim, te mu je jedini saputnik i mogao biti baš Antonio. Jedne večeri obrati mu se; “Fuga (bekstvo) ti i ja.” Španac je vrlo brzo shvatio šta mu prijatelj predočava i da mu do znanja da može računati na njega, ali problem su predstavljale lisice, a kako se uz malo volje i novca u zatvoru sve može postići, nađoše i zatvorenika sa lopovskim magistratom koji im napravi kalauz od gvozdene žice spljoštene na vrhu specijalno za lisice. Malo vežbe je dalo rezultat: Papijon se ispraksao da otključa lisice svog prijatelja u svako doba dana i noći. Trebalo je jos samo rešiti problem sa šipkam na ćelijama. Za deset dolara begunci nabaviše dve testere za metal. Trebaće im dve noći da prerežu  šipke.

   Bekstvo je zakazano za prvu kišnu noć, s tim sto je Antonio  dao do znanja Papijonu da neće ići u Gvairhu. Pomoćiće mu da dođe do tamo, ali na tom mestu će se rastati. Dva dana od dogovora stiže noć pljuska. Šipke izvaljuju bez problema, i nalaze se u dvorištu. Preskaču zid visok dva metra i sa listom koke u ustima gube se iz vida na puteljku što vodi  u džunglu. Idu po kiši sve do zore, neosećajući umor i povremeno se sklanjajući s puta  na  znake moguće opasnosti. Oko devet izjutra kiša staje...  sedam uveče… pada mrak... mesečina im osvetljava put.  Druge noći tri puta su morali da skrenu  u šipražje kako bi propustili jedan automobil, jedan kamion i kolica koja su vukla dva magarca, dok treće  u deset uveče napokon stižu do poslednjeg graničnog prelaza i posle tri sata hoda ugledaju  nekog konjanika u slamnatom šeširu i čizmama, odevenog u zelenu košulju i vojničku jaknu kako  ide pravo ka njima. Oko pasa mu je prelepi karabin. Antonio je iz daljine prepoznao konjanika i kada se približio i sjahao, njih dvojica se prijateljski potapšaše po ramenu. Par trenutak kasnije Antonio pokaza Papijonu da skine cipele, okači ih preko ramena i  uzjaše konja.  Tu su se Španac i Francuz zauvek oprostili. Nadalje je Leptir jahao sa konjanikom čitavu noć, i po svanuću, vojnik zaustavi konja. Sjahaše. Dade zatim Francuzu  sir, dva dvopeka,  nepremočivu kesicu sa šest listova koke i nož sa kožnom navlakom i drškom od roga. Potapša ga po ramenu, isto kao i Antonija,  pa uzjaši konja i nestade u galopu.

Papijonu je ostalo još nekih kilometar hoda do obale. Kako se spuštao niz brdo rukama je razgrtao čestar i gusto zelenilo. Ubrzo je osetio pesak pod stopalima i miris vode, a obalska čistina učinila ga je vidljivim pred domorodačkim kolibama sačinjenim od slame i svetlosmeđeg lišća. Svojom pojavom pobudio je očiglednu  radoznalost među meštanima. Prvo mu priđe jedan muškarac sa fino podšišanom kosom i debelim šiškama spuštenim do obrva, kose crne kao gar i čelično sivim očima. Zaustavi se na dva koraka, odmeravajući stranca pogledom neko vreme. Onda  se nasmeja i dodirnu mu rame. Utom, sledeći primer svog poglavice, svi domoroci priđoše da mu ukažu dobrodošlicu. Bili su to mahom prostodušni ljudi: bića lišena licemerja sa posve prirodnim  reakcijama; reagovali su  u skladu sa osećanjima. Odmah bi pokazivali zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, radost ili tugu, zanimanje ili ravndušnost, te ako nekoga prihvate, sve što imaju postaje i njegovo i duboko su dirnuti ako im on pokloni makar malo pažnje. Nije tu bilo ni trunke podozrenja ili sumnijičavosti, a naročito onih naznaka neprijateljstva i rđavosti, s kojima su ih etiketirali  “civilizovani” ljudi kad god bi se spomenuli Gvahiro indijanci. Ubrzo su stranca zavoleli i muškarci, i žene, i deca. On je znao da je sloboda koju je počeo među njima da uživa potpuna, s tim što je morao da vodi računa (da bi održao takav prijateljski odnos) da ni u jednom trenutku ne uradi ništa što bi  moglo da umanji ugled plemenskog poglavice a naročito plemenskog vrača koji je živeo sam u zeleđu na 4 km od obale sa zmijama, dve koze i par ovaca.  Za samo nekoliko nedelja navikao je na život među njima,  a nakon dva meseca bilo mu je kristalno jasno da  ne treba dugo da ostane u selu jer će mu oproštaj biti težak.

   Par meštana trgovalo je sa susednim selima, a među njima je bio i jedan po  po imenu Zoriljo. Njegova trgovačka osobenost sastojala se u “ambiciji” da u zameni dobara ide dalje, te je često prelazio granice ulazeći u  Kolumbiju i Venecuelu. Solidno je baratao španskim jezikom,  i jednom prilikom napomenu Francuzu da ga je kolumbijska policija  ispitivala o beguncima: o njemu i Antoniju. Nabavio je Papijonu rečnik, odeću, i nekoliko novina ukrašenih člancima o odbeglim robijašima.

     Prolaze nedelje, meseci… pola godine. Vreme je da Papijon napusti indijansko selo. Traži od Zorijla da ga prevede preko granice. Indijanac mu obećava da će mu izaći u susret i otpratiti ga  do Santa Marte, nabaviti  jos jedan rečnik ili bolje knjigu sa najčešćim izrazima tj. rečenicama na španskom jeziku, mada mu predlaže da ukoliko dođe do konverzacije sa meštanima za svaki slučaj  što više muca, jer to obično iznervira ljude  te sami dovrše rečenicu, ne obraćajući previše pažnje na njegov naglasak ili izgovor. Zoriljo  mu je obezbedio konja, slamnati šešir i jedno jutro, u cik zore,  kreću. Papijon se oprašta sa plemenom Gvahiro indijanaca.

  Sa lakoćom prelaze granične punktove u Veli. Na pola puta ka Santa Marti,  Zoriljo mu menja tri  zlatnika od po sto pezosa, što je bilo savim dovoljno da ga obezbedi na duži vremenski period i ga ostavlja ga. No predhodno, da bi od njega načinio (ili bolje reci kompletirao) stranca, vodi  konja sa sobom. Među ondašnjim ljudima posedovati konja značilo i posedovati adresu određenog sela, a što opet sa sobom nosi i niz nezgodnih pitanja tipa: “Poznajete li tog i toga?”. On mora da bude “forastero (stranac)”. Popeo se u autobus koji ide u jednu važnu luku nedaleko od Santa Marte. U kolima su se između ostalih putnika nalazile i dve časne sestre, starosti između dvadest pet i trideset godina. Jedna je bila Španjolka,  druga Irkinja. Sedeo je pored njih. Ćutanje nije dugo trajalo.

“Niste odavde zar ne?”, priupita ga Irkinja.

“Jesam iz Berankilije.”

“Ne mislim niste Koumbijac. Kosa vam je svetla, za koža tamna zato što je izgorela na suncu.

Odakle ste?”

“Iz Rio Aće.”

“Šta ste tamo radili?”

“Elektricar sam?”

Kola se zaustavljaju  ispred  gostione da bi  putnici obedovali. Časne sestre i Papijon zajedno sede za stolom časteći se prženim jajima I kafom. Pred kraj ručka sestre ustanu od stola i odu do toaleta da operu ruke. Irkinja se vraca sama, i pomalo čudno posmatra Francuza.

Obrati mu se na francuskom.

“Neću vas odati, ali moja drugarica kaze da je videla vašu fotoigrfaiju u nekim novinama,Vi ste Francuz koji je pobegao iz zatvora u Rio Aći, zar ne?

Nije vredelo da laže tako bi samo zakomplikovao čitavu situaciju, te im prizna da je on taj odbegli zatvorenik, ali isto tako podvuče da nije loš momak kakvim su ga opisali; da voli i poštuje Boga i zamoli ih da ga ne prijave. Sestra razmilšlja, a onda ode u tolet. Obe  se vraćaju nakom pet minuta i predlažu mu da s njima pođe do manastira koji je smešten na  8 km od Santa Marte, i koliko god zvučalo cudno, neće ga prijaviti, nasuprot, čak su voljne da mu pomognu, jer dok bude u njihovoj pratnji lišen je bilo kavih opasnosti od hapšenja. Potrebno je samo da ništa ne govori, a one će ga predstaviti kao radnika u samostanu. Na putu prolaze dva policijska punkta. Prolaze ih mirno, niko ih ništa ne pita. Oko ponoći stižu u samostan. Uspeli su. Vratarka i dve časne sestre započinju srdačan razgovri u dvorištu, a potom bude nastojnicu kako bi njihov gost dobio smeštaj za prenoćište; sobu na drugom spratu samostana. Papijon se nakratko dvoumi. Zna da do Santa Marte ima samo osam kilometra i ako krene odmah, do jutra je u njoj, ali s druge strane i ako prenoći na bezbednom je. Tek je sutradan saznao da je doneo pogrešnu odluku koja će ga koštati lišavanja slobode. 

     Vrlo brzo je zaspao.  Ujutro se  umiva se i silazi u prizemlje. U podnožju stepenica čeka ga Irkinja sa smeškom na usnama. Poželi mu dobro jutro i pozva ga u nastojničinu kancelariju. Unutra je sedela postarija žena izuzetno strogog lica, sa  crnim očima lišenim  bilo kakve naznake blagosti. Prvo ga je upitala govori li španski, a kad je saznala da mu je vokabular ogranicen na samo nekolicinu osnovnih reči, saopšti sestri da će im biti prevodilac.

    “Kažu mi da ste Francuz.”

    “ Da majko. “

    “Pobegli ste iz zatvora u Rio Aći?

    “Da majko.”

    “Pre koliko vremena?”

    “Sedam meseci.”

    “Šta ste radili u međuvremenu?.”

    “Bio sam sa indijancima.”

    “Nemoguće! Ti divljaci nikoga ne puštaju na svoju teritoriju, zamislite nisu pustili cak ni  misionara.”

    “Majko bio sam kod indijanaca i imam dokaz za to”

    “Kakav?”

    “Bisere koje oni vade iz mora.”

Izvadi omanju vrećicu iz džepa, otvori je. Unutra je bilo oko petsto bisera.

   “To nije nikakav dokaz. Možda ste ih negde ukrali.”

„Majko da bi vam savest bila mirna, ostacu ovde onoliko dugo koliko vam je potrebno da se raspitate jesu li ukradeni neki biseri. Imam novca, moci cu da platim boravak u samostanu. Obecavam vam da necu ni mrdnuti iz sobe dok vi ne odlucite da mogu.”

     Ne odvaja pogled od Papijona, sumničava misao (koju on oseca) kruži joj u granici pitanja: a sta ako pobegnes odavde? Pobegao si iz zatvora, odavde ćeš još lakše. Ne ostavlja mu drugog izbora do da joj u službi poverenja, ostavi vrećicu bisera koji su sve što ima. Taj gest sklapa dogovor i iznuđuje nastojničino obećanje da ga neće prijaviti vlastima. Daje mu do znanja da može neko vreme ostati kod njih. Uprkos obećanju, Papijonu nastojnica ne uliva poverenje i intuicija mu govori da pobegne. Veče će iskoristi za beg a dan ce provesti mirno.  Silazi u dvorište  razmatrajući gde bi mogao najlakse da preskoči zid. Oko 13h je na ručku. Tek što je sipao meso i kuvani krompir u tanjir, otvaraju se vrata. Na pragu se pojave četvorica policajaca u belim uniformama, naoružani puškama. Narednik sa revolverom u ruci mu porucuje:“Ne mrdaj ili ćemo te ubiti!’

Papijon je tada uhapen i nedugo potom  izručen vlastima Francuske Gvajane.

Samica

Zvali su je “Žderačica ljudi”. Golgota. Remek-delo zlog psihologa; nepoznatog arhitekte poremećenog uma koji – ako mu je suditi po kreaciji namenjenoj za izdržavanja kazne –   zasigurno nije oskudevao u sadističkoj mržnji prema osuđenicima. Mračno naličje Francuske, majke slobode i zaštitnice prava čovek i  građanina, živelo je punom snagom na zabačenom delu Atlantika, na tom malom ostvru Sen Žozefu, u tom varvarskom zdanju.

    Komitet za doček: dvojica upravnika (upravnik kaznionice i  upravnik odeljenja sa samicama) i tri naoružana čuvara. Ispred njih, okovan u lance na rukama i nogama,  stoji Papijon. Upravnik kaznionice mu se obraća sledećim rečima:

  “Kažnjeniče, ovde se izdržava kazna za prestupe koje su učinili ljudi već osuđeni na robiju. Ovde ne pokušavamo da te prevaspitamo. Ne pokušavamo da te rehabilitujemo. Nismo sveštenici. Ni psihijatri. Ovde pokušavamo da te slomimo: psihički i duhovno. Mesar čini životinje jestivim a mi opasne ljude pitomima. Ovde postoji samo jedno pravilo:potpuna tišina. Poštuj to i odbaci svaku nadu, i dve  godine samice će ti biti podnošljivije.”

   Ćelije su bile naslonjene jedna na drugu; visoke oko tri metra a činili su  ih četiri debela zida od kojih su se na jednom nalazila mala gvozdena vrata sa prozorčetom i natpisom odmah iznad njega “Zabranjeno otvarati bez dozvole pretpostavljenih”.  Prozor se otvarao samo u dva slučaja: kad se zatvorenicima davala hrana (tri puta dnevno) i kad su ih šišali (jednom mesečno) tako što bi osuđenik proturio glavu kroz prozorče. U uglu svake ćelije nalazio se betonski blok (služio je kao stolica); pored njega pribor za jelo – manjerka, drvena kašika, zatim metlica i drvena daska sa jastukom i ćebetom na kojoj su robijaši spavali. Ćelije su umesto tavanice bile prekivene ogromnim  gvozdenim šipkama, ukrštenim tako da ništa što je makar malo veće ne može da prođe između, a odmah iznad njih (na dva metra uzvišenosti) nalazila se prava tavanica sa stražarskom stazom širokom metar i oivičenom gvozdenom ogradom po kojoj su se neprekidno kretala dva stražara. Taj vrh je primao dovoljnu količinu dnevne svetlosti, dok se u dnu ( ćelijama), jedva videlo usred dana. Utisak je bio sumoran, groteskan, jeziv; a kad bi osuđenik podigao glavu ka stražaru, sve se gubilo u onim vidu  bespomoćnosti  koju oseća zver uhvaćena u jamu dok posmatrač (lovac) likuje iznad nje.

    Žderačica ljudima oduzima sve; dostojanstvo, reči, snagu, čak i ono što može biti preka potreba kad se slomljeni nađu pred zastorom iza kojeg caruje praznina: samoubistvo. Glavno pitanje nije bilo na koliko je čovek osuđen, već koliko će izdržati. Papijon je već prvih dana, ne bi li zaokupio um nečim, razmišljao o mogućnostima koje su se nudile zatvorenicima za samovoljno  oduzimanje života. Uvideo je da nije potpuno neizvodljivo, ukoliko bi se napravilo uže od pantalona, jedan kraj vezao za metlicu i provukao kroz rešetku, tik uza zid. Zatim bi samo sa kreveta trebalo iskoračiti u prazno i… Naravno on nije bio od tih, snažio je volju svakodnevno u nameri da uspe i ne dozvoli žderačici da ga proguta.

   Ubrzo je otkrio da nije sam u ćeliji. Njegove sustanare, zapravo povremene goste, činile su ogromne stonoge duge oko dvadeset centimetara i široke dva prsta. Padale su sa tavanice. Krasio ih je  bolan ugriz koji je znao da peče i  po nekoliko sati izazivajući  konjsku temperaturu, što znači da ukoliko bi osuženik spavao i osetio da mu hodaju po nagom telu nikako nije bilo pametno da napravi taktičku grešku i silom ih uznemiri, već da ih lagano skine sa sebe. Papijon je tu lekciju vrlo brzo naučio.  Čudno je to kako se čovek vremenom pod novonastalim okolnostima  privikava, ili bolje rečeno koristi svaku sitaciju najbolje što može, pa i tako odvratna bića kojih se čovek gnuša i gadi da ne može u pocetku da ih mrtve podigne sa poda i ubaci u kofu, vremenom  počinju da mu bivaju preko potrebna razonoda; da mu odvraćaju misli  dok ih  muči metlicom ili se s njima “igra žmurke”.

    Vreme je gospodar. Vreme je sudija. Papijon godine pretvara u nedelje, nedelje u dane, dane u sate, sate u minute… Dve godine samice, to je sedamsto trideset dana. Ukoliko se pomnože sa  dvadesetčetiri sata… užasno je to dugo… Beskonačna šetnja po ćeliji i pregršt misli koje vraćaju u prošlost i kopaju po njoj. Papijon je razvio taktiku da satima korača po ćeliji bez odmora, ne zaustavljući se, misleći na bilo šta, a onda se iscrpljen  opruži na ležaj, stavlja glavu na polovinu ćebeta a drugu polovinu prebacuje preko lica. I u normalnim prilkama se teško diše jer je vazduh ustajao,  a ovako,  preko tog ćebeta jedva da i stiže do njegovih disajnih organa što izaziva nešto nalik gušenju i nesvestici. Tada um odlazi u šetnju. Putuje kroz prostor, kroz različite etape života ili detinjstva.

   Jednom je tako sedeo s majkom, mrtvom već sedamnaest godina, igrao se s njenom haljinom, dok mu  je ona milovala kovrdže kao petogodišnjem dečaku. Video je najsitnije detalje njene frizure, nežan sjaj u svetlim iskričavim očima. Blago mu je šaptala:”Mali moj Riri, budi dobar, budi mnogo dobar  pa da mama može mnogo da te voli”…

    Jedan, dva, tri, četiri, pet, okret, jedan, dva, tri, četiri, pet, okret. Papijon korača, i  korača, i korača, neumorno korača, katkad besno, katkad napeto, katkad brzo. Nema šta da zgazi, ali ipak nalazi šta da šutne. Šutira ravnodušnost čitave jedne klase ljudi prema patnji i bolu druge klase. Šutira sistem u kojem se suđenje pretvara u spektakularno nadmetanje u govorništvu između tužioca i branioca. Šutira katoličke sveštnike koji su primili ispovesti i znaju šta se dešava u francuskoj robijašnici, a ćute. Šutira Ligu za prava coveka koja se ne oglašava da kaže: “zaustavite tu suvu giljotinu, ukinite kolektivni sadizam zaposlenih u Upravi francuskih zatvora…”

   Prva godina prolazi. Snovi se prepliću sa svetom jave, halucinacije su sve češće… Ti zidovi! Ta utroba! Imaš me ždračice! Ti odvratna gaduro što seješ zadah smrti! Grimizno crveno diše i sagoreva u  vrelom pesaku pustare gde  ni jedan oblik života  istrajat’ ne može! Papijone, ponovo si u onom istom  elegantnom odelu, sve sa mašnom i kačketom, ako se uspneš do vrha nasipa, videćeš nas. Sudiće ti se opet. Samo pazi da ti otiske od stopa vetar ne proveje! Sudija bez lica u crnoj odori kolosalno se uzdiže sa maljem u ruci, a nečovecni tužilac trčkara oko njega pa uzjaše branioca koji svojim konjskim nogama blagim kasom kruži oko dvanaeset porotnika što ga, svi onako ispraznog mozga i oklembljenom glavom nalik marioneti, prate pogledom. Održavaju se u životu samo da bi verovali tužiocu na svaku reč. Vrata pakla su otvorena! Leptir je usred veštičijeg  kola…

“Nisam, nisam ubio svodnika! Svi vi to znate. Ne možete me osuditi! Ne možete osuditi nevinog čoveka!”

“To je tacno. Potpuno tačno!”

Od snage glasa bezličnog sudije čitava dolina podrhtava i predstava se zaustavlja, sve stoji…nepomično…

“Ali tvoj pravi zločin nema veze sa svodnikovom smrću!”

“Pa šta je onda? Šta je moj zločin?

“Tvoj zločin je onaj najgori zločin sto ga čovek može počiniti!

“Šta je dovraga, recite mi?, vrisak guta reči.

“Osuđujem te zarad uludo proćerdanog života”

“Kriv sam, kriv sam, kriv sam….”

Kriv sam… bunca Papijon  zgrčen na drvenoj dasci. Trese se. Temperatura raste…

….Jedan, dva, tri, četiri, pet, okret, jedan, dva, tri, četiri, pet, okret… koliko minuta treba da još provedem ovde. Začepi, to uopšte nije bitno, za sate je u redu ali kakve veze imaju minuti. Ne preteruj! Zašto ne bi izračunao i koliko sekundi? To me ne zanima, nema veze je li bitno ili ne. Jedan, dva, tri, četiri, pet, okret…

   Dvadeseti mesec od početka služenja kazne ističe. Otvaraju se vrata jedne od ćelija, čuje se užasna galama. Čuvari pokušavaju da navuku ludačku košulju jednom od zatvorenika. “navuci mi kako ‘oceš tu ludačku košulju gade! Možeš i naopako! Stegnite mi je tako da se ugušim, vi govnari jedni!” Vika prestaje, nabijaju mu krpu u usta i vrata se zatvaraju… Nedelju dana potom  opet neki nesrećnik na dva metra od njega ulazli u fazu ludila i to na najgora vrata – na vrata nasilja. Neće dugo poživeti jer im njegov bunt pruža priliku da ga nakljukaju lekovima osmišljenim tako da ubiju na najnaučniji mogući način.

    Finalni dani sporo teku. I Anri ih sve više provodi u mirovanju. Slab je, ali mozak mu je netaknut. Treba samo da izdrži jos mesec dana, povrati fizičku snagu i za šest meseci biće okrepljen u svakom pogledu – zdravlje, moral, energija –  i spreman za spektakularno bekstvo.  Uskoro će se konačno otvoriti ta vrata. Ugledaće sunce, biće slobodan. Kako slobodan? Tad će se zvanično vratiti izdržavanju kazne doživotnog prinudnog rada. Prsne u smeh. “I ti to nazivaš slobodom…”

   Razmišlja o tišini; o tome kako je za dve godine ljudski glas upućen njemu čuo svega tri puta;  prvog dana za to da bi mu rekli da na zvižduk pištaljke treba da spusti ležaj. Drugi put, lekar mu je rekao”okrenite se i nakašljite”. Treći, razgovor sa upravnikom.   

    26-og juna 1936. godine, otvaraju se vrata njegove ćelije. ”Šarijer, izdržali ste kaznu. Pođite sa nama”. On izlazi u dvorište i sunce ga zaslepljuje. Noge ga jedva drže dok mu crne tačke igraju pred očima. A prešao je samo pedesetak metara, od toga trideset po suncu. Prošlo je sedamdeset hiljada petsto osam sati otkako je ušao u celiju 234.

Đavolje ostrvo i konačni oproštaj

 

Maj, 1942. godina. Nije izgubio elan ni natčovečansku težnju da u borbi sa sudbinom izvuče makar nerešen rezultat. Sada je tridesetšestogodišnjak. Nalazi se na Đavoljem ostrvu: najmanjem od tri Ostrva spasa; najizolovanijem; neprekidno izloženom talasima i vetru u toj meri da čamac sa Kraljevskog ostrva ne može da priđe betonskom pristaništu, već je usled hirova nemirnog mora, Kraljevsko ostrvo povezano sajlom sa Đavoljim. Često sedi na Drajfusovoj klupi, posmatra nemirino more, kuje plan dovoljno dobar da ospori tvrdnju  odomaćenu među zatvorskim svetom, da je sa tog ostrva bekstvo nemoguće. To nije bila pretpostavka, to je bila neosporna logička činjenica u tolikoj meri oživljena u umovima zatvorske uprave, da na tom malom grumenu zemlje opkoljenom besnim morem, nije bilo ni ograda ni žica, već samo četiri naoružana šefa čuvara čiji je zadatak bio da nadziru petnaeastak zatvorenika koji su činili populaciju ostrva. Mahom su to bili politički zatvorenici smešteni u kućice sa limenim krovovima, privilegovani da šetaju ostrvom i povremeno love ribu. Jednom nedeljno dobijali su redovno sledovanje sirovih namirnica.  Politički zatvorenici su sa podozrenjem gledali na  manjinsku grupu “običnih” zatvorenika (kako su ih već zvali) i ukoliko bi se desilo da se iz bilo kog razloga požale na nekog, iz grupacije inferiornije u odnosu na njih, nadležni bi odmah tog nesrećnika vraćali na Kraljevsko ostrvo.

   “Trideset pet godina”, misli u sebi Papijon očiju zaslepljenih od sunca i belasanja talasa dok mu um melahnolično  sanjari o prošlosti i osmišlja ružičastu budućnost. Teško je izbeći surovoj činjenici, što se poput senke ptice zloslutnice neprestano nadvija nad njim, da su mu najlepše godine života otišle u nepovrat. Nema ih više. Razbacani ostaci lelujaju po ćelijma, po samicama, po neopisivo dugim satima i minutima rasejanim duž doline suza. Samo šest meseci života među indijancima izjamčenih bekstvom. I to je sve. Gde su, pita se po ko zna koji put,  Monmartr, beli trg i igranke u Malom vrtu? Šta radi sad njegova  Nenet sa licem  Madone i svojim predivnim krupnim crnim očima što su mu prenele poruku u porotnom sudu; ne brini ljubavi doći ću po tebe? Gde su dvanaestorica porotnika, panduri, tužilac i osveta koje se više i ne seća? Šta rade sad njegov  otac i sestre pod nemačkim jarmom?

   Nisu ga mogle zadržati ni zidine ni lanci; bežao je toliko mnogo puta. Prvi put iz bolnice. Drugi put u Kolumbiji, iz zatvora Rio Aće. To bekstvo je bilo najlepše. Pa treće, četvrto, peto i šesto bekstvo iz Baranklija. A onda sedmo bekstvo sa Kraljevskog ostrva. I osmo, poslednje, iz ludnice. Pred polazak na Đavolje ostrvo mu rekoše: “ Ni ne pomišljaj. Odatle nema bekstva. Niko to nije ni pokušao, a kamoli “sproveo u delo“. Ne sme  da se pomirim s porazom. Mora da pokuša novo bekstvo. “Niko” u redu, ali neka onda bude - niko pre njega!

   Svaki dan sedi na Drajfusovoj klupi i gleda u more, toliko pažljivo istražuje hirove Posejdnovog carstva da ubrzo srasta sa njima. Upoznaje se sa svim naumima talasa i vetra što se neumorno, neprijatljski,  obrušavaju na ostvro, na najisturenije stene guleći ih deo po deo.  “Tiha voda breg roni” kažu, ali ova se uskovitlala nemilosrdno u nameri da Đavolje ostrvo proguta. „odlazi, treba da nestaneš, smetaš mi, stojiš mi na putu ka kopnu. Zato svakoga dana odnosim po komadić  tebe.”

    Papijonu talasi otkrivaju nešto vrlo važno:  kad u svom naletu stignu do ogromnih stena, tačno ispod Drajfusove klupe, silovito se obrušavaju, lome i u finišu povlače, ostavljajući tako za sobom na tone vode koje nemaju  gde da se izliju  pošto su uhvaćene između dve stene u obliku potkovice široke pet šest metara a  iza njih je litica. Stoga, pošto nema  drugog izlaza, voda se neminovno vraća u more. Papijon tada shvata da ukoliko bi  skočio sa stene u vodu  u trenutku kada se talas prelomi i surva u provaliju, naravno zajedno sa džakom kokosovih orha koji bi mu poslužio kao plovilo, voda bi ga  siguno ponela sa sobom u trenutku povlačenja.

    To je to. Ključ konstruisan da onesposobi okove. Zalog za slobodu. Novorođeno saznanje  budi neopisivu radost, te u naletu ushićenja pohita, brže bolje, da teoriju oproba u praksi. Uze jedan džak, napuni ga suvim kokosovim orasima, kamenjem i sakri u obližnjoj pećini. Prođe tri dana i mesec beše pun, vidljivost savršena, nivo vode viši, talasi jači. Papijon oprezno priđe klizavoj steni (klizavoj usled konstantnih naleta talas) i  u trenutku kad se talas visok gotovo pet metara nemilosrdno obruši na stenu, lomeći se i  praveći vrtlog spreman da se povuče, čvrsto zašiven džak baci u vodu. More odnese džak kao da je slama.

    Francuz još neko vreme stoji na litici i nakon samo pet minuta doživljava veliko razočarenje kad ogromni talas, visok sedam, osam metara, vrati džak i o stenu ga razbija u paramparčad.  Kokosovi orasi su se razleteli na sve strane. Plutali su na vodi. Demoralisan i duševno utučen,  Papijon sutradan sedi na Drajfusovoj klupi uporno proučavajući more i onda iznenda shvati koliko je zapravo bio glup. Džinovski talas koji mu je osujetio prvobitni naum,  je zapravo   uvek sedmi u nizu. Pre njega prođe šest talasa viskih oko pet metara i tek onda se fromira taj džinovski, (Lizeta) na nekih trista metara od obale. On stiže uspravan kao slovo ‘I”.  Kako se približava sve više raste ispustajuđi poseban zvuk nalik grmljavini u daljini. Kad se razbije o dve stene, surva se u prolaz između njih i udari o liticu. Pošto je njegova vodena masa veća od vodene mase ostalih talasa, on za sobom, u prostoru između stena, ostavlja  nekoliko vrtloga kojima je potrebno deset do petnaeset  sekundi  da “pronađu” otvor.  Zatim izlaze, odvlačeći veliko kamenje koje se kotrlja i tutnji kao kad neko grubo prosipa kamen iz stotinu kolica.

   Sutradan Papijon stavlja u džak desetak kokosovih oraha i kamen od nekih dvadeset kilograma. Čim se džinovski talas razbio o liticu, baca ga u more. U bezdanu se sve beli od pene, što zasljepjuje oči čineći džak  gotovo nevidljivim, i samo na trenutke, kad voda pojurio ka moru kao da je usisana, platneno plovilo se ukazuje. Voda ga nosi sa sobom i više se ne vraća, prolaze minuti, prolazi pola časa. Džaka nigde na vidiku. Jasno je da ostalih šest talasa nemaju snagu da ga izbace na obalu i kad se na trista  metara od obale formira džinovski talas, on je bio iza tog mesta. Papijon se vraća u logor presrećan i pun nade.  Uspeo je.  Pronašao je  neverovatno mesto za ulazak u vodu i ovog puta bekstvo sigurno neće zavisiti od slučajnosti.

   Kucnuo je čas. Vreme je za pokret i uz malo sreće konačni odlazak. Nedelja, sedam uveče; još samo koji sat i blistavi Mesec će zagospodariti nebom. Na nebu je tek poneka zvezda. Veliki kišni oblaci jure iznad njegove glave dok izlazi iz barake. Papijon ih posmatra i iz nekog njemu neobjašnjivog razloga deluju mu poznato. Uobičajena je pojava da  robijaši često krišom izlaze noću da love ribu ili samo da se prošetaju po ostrvu, tako da ostalima to ne deluje sumnjivo.Vadi splav iz pećine. Čuje se zavijanje karakteristično za vetar koji dolazi sa raspomamljene pučine. U poslednjem trenutku odlučuje da zaveže konopcem levi ručni zglob za džak za svaki slučaj: strah mu divani da je tako bolje, rizik da se izgubi džak, da ga voda kojim slučajem odnese,  nije dobrodošao u ovoj situaciju. Mesec je već prilično visoko, odlično se vidi. Obmotava peškir oko glave. Treći talas… četvrti talas… peti talas… šesti talas… Lizeta se približava, dolazi. Stiže prava kao strela, uz uobičajenu zaglušujuću tutnjavu razbija se o dve stene i obrušava ka litici. Vreme je. Papijon baca džak i odmah zatim skače u more. Lizeta ga zajedno sa splavom odvlači munjevitom brzinom ka pučini. Za manje od pet minuta udaljio se više od trista metara od obale. Ima dobrih pet minuta kako je prošao opasno mesto gde se talasi formiraju i odakle kreću ka Đavoljem ostrvu. Oni koji ga odnose mnogo su duži, gotovo bez pene i toliko su pravilni da džak plovi bez poskakivanja i bez opasnosti da se prevrne. Penje se uz te visoke tsalase i spušta niz njih. Oseka ga polako nosi prema pučini.

    Noć nije bila teška iako je itekako osetio smenu plime i oseke. Sunce je na horizontu. Zora otklanja mrak bez i jednog jedinog ostaka noći.  Nebo je tako vedro, odiše slobodom, i vetrom što usmerava plovilo sačinjeno od kosovih oraha ka krajnjem odredištu. Na njemu je čovek po imenu  Leptir, plovi ka slobodi, ka Venecueli i njenom narodu koji mu je, kako je on to sam voleo da kaže, pružio priliki da ponovo živi… Čaura je zauvek napuštena, leptir je raširio krila i vinuo se ka nebu. Napokon se domogao slobode!

Astrološki komentar

Za one malobrojne čitaoce Liber Aeternusa, shodno tome i ove priče, inače zasnovane na motivima romansirane autobiografije Anrija Šarijera Papijon (Papillion) kao i istoimenog filma snimljenog 1973. godine sa Stivom Mekvinom u glavnoj ulozi, a stilski uklopljnih u formu L.A., sledi kratak astrološki komentar.

   Poznato je da svačiji natalni chart nosi u sebi određene  planetarne konfiguracije koje – na ovaj ili onaj način – čine da život piše drame: sudeluju kao ko-scenaristi u kreiranju jedinstvene fabule. Da li će ona (priča) teći lagano u svojoj prosečnosti, ili biti osmišljena tako da kroz izazov unese dinamiku i time uzdigne ili slomi glavne protagoniste prikazane kroz relevantne  planete (majka ili maćeha),  zavisiće od prirode njihove aspektne povezanosti a time i  težine njihovog ispita, kao i spremosti natusa da na taj ispit izađe: od njegove snage da odgovori na izazov.

   U natalnoj karti Anrija Šarijera uočljivo je nekoliko važnih planetranih aspekata, ali ako je pričati o dominaciji i uticaju na život, prevagu svakako odnosi kardinalni T kvadrat koji se „prelama“ na Marsu kao centralnoj tački te energetski snažne planetarne konfiguracije. Dakle, priča je mahom Marsova;  dominacija Aresove planete neosporna (vladar Asc., postavljen u ugaonoj kući, centralna tačka T kvadrata, signifikator muške energije i predstavnik svakog muškarca bez obzira na ascedentalni i Sunčev znak, veže osu Mesečevih čvorova, nosi Fortunu...) i samim tim struggle for life, nemirenje sa neprijatnim sudbinskim okolnostima, ne prihvatanje društvenog jarma, neugasla težnja ka osvajanju slobode, izdržljivost u nepodnošljivim uslovima… samo su neki od kvaliteta (kažem kvaliteta, individualnih kvaliteta, jer oni to i jesu) koji su aktivirani zahvaljući Marsu: simbolici koju povlači sa sobom, njegovoj aspektnoj povezanosti i znaku koji ga je prihvatio (iliti udomio).

Slika, događaja, persona okupljenih u trinaestogodišnji period Papijonovog zatočenistva je mnogo, a kako je autor ove priče odvajkada bolovao od manjka analiticnosti i intelektualnog sitničarenja, a i verujem da je veći broj malobrojnih čitalaca L.A već upućen u osnove astrosimbolizma, neću se zadržavati na cepidlačenju oko kuća, planeta, pozicija, dipspozicija i njihovog dovođenja u vezu sa pozornicom života; načinom na koji nam se preko stvari i događaja prikazuju pred očima. U ovu svrhu kroz kaleidopsko sočivo uočava se  Marsova figura,  pogled je zaustavljen na onome kome je priča i posvećena, a podela predmeta  koji je čine izgleda ovako:

1.Udomljenost: znak Libra. 

   (Suština, kvalitet, pojava i opis)

Svaka od planeta počiva na određenim principima i ima svoju suštinu. Koji se princip vezuje za  Marsa? Princip energije. A šta predstavlja njegovu suštinu? Upravo ono stanje koje prepoznajemo kroz struggle for lige. Stanje koga postajemo svesni kad se nađemo u čeljustima, raljama i kandžama okrutnog sveta  punog opasnosti, padova, udaraca, prezira i rana. Kroz Marsa zarađujemo za život, branimo svoje interese, osvajamo svoja mesta pod suncem…

Papijon bez izraženog Marsa sigurno ne bi bio Papijon. Možda tek jedan osuđenik koji je s teškom mukom prihvatio sudbinski udarac, i predao se bez puno borbe dozvoljavajući životu da ga slomi.

S druge strane, kako i koliko ćemo se uklopiti u suštinu te igre, podosta će opisati  upravo zodijački znak  koji udomljuje vatrenu planetu. Opisaće koliko je njegov kućni red  gostoprimljiv za potrebe Marsa, koliko mu daruje, a koliko mu šteti, ili ga obespravljuje po pitanju ispoljavanja suštinskih vrednosti.

  Svojevremeno je britanski astrolog tradicionalista Džon Froli, želeći da na najjednostvani način objasni funkcionisanje planetranih dostojanstva, za izgon Marsa u znaku Vage uzeo jedan podosta humorističan, slikovit primer služeći se idejom dnevne sobe gde je sve čisto i sređeno, mirišljavo sa mnogo delikanih tričarija, a svaki jastuk postavljen na svoje mesto.Tu sobu je doveo u vezu sa znakom Vage  (po mom viđenu malo je ušao i u znak Device). Marsa je dočarao  u liku Čarlsa Bronsona. Što će reći da će takva soba za muževnog Čarlsa Bronsona predstavljati strano okruženje. Froli kaže da će se verovatano, u tom okruženju,  takav tip ličnosti ponašati neprijatno i loše, iskaljujući najgoru stranu Marsa. Da li je to u potpunosti tačno? 

  Moram priznati da ima neke istine u tome bar sto se tiče onog dela o neuklopljenosti i neprilagođenosti jednog karaktera predelu drugog koji umnogome oskudeva u razumavanju za suštinske potrebe prvog. Činjenica je da je Mars u znaku Libre uživa izgnanstvo, pa shvatli ga mi bukvalno ili metaforično, to svakako  nije daleko od istine. Ali da li će ponašanje te planete biti dobro ili loše, to već ulazi u sferu filozofije i nudi poziv za diskusiju. S obzirom da svaki novčić ima dve strane, postoje i dva ugla viđenja jedne stvari. Ne. Mars tu ne mora bit “loš”. Uopšte. Istina je da je u znaku Libre prirodi (ili suštini) Marsa suđeno da oseti neki vid društvene nepravde na svojoj koži, pa bilo da se ona manifestuje kroz partnerski odnos ili kroz socijalne okolnosti oblikovane konformističkim kalupom, on tu najčešće gubi. U savremenom društvu vođenom više no ikad marketinškom industrijom, trendovima plastificirane lepote, raznoraznim brendovima, propagadnom… i mnogo čime vezanom za znak Vage (i Veneru), ta nepravda je u slucaju Marsa toliko uočljiva da muškarčinu,  pod čijim naletima u ljubavnom zanosu pucaju i žena i krevet,  izvitoperuje  u  feminiziranog metroseksualca sve sa androidskom frizurom, depiliranim grudnim košem i fino oblikovanim obrvama. Suština se degradira ili obespravljuje, što ce reći otežano deluje i iskazuje.

   Šta se desilo u Papijonovom slučaju?  Pravosudni ograni su zakazali, na osnovu labavih dokaza doneli pogrešnu presudu, čvrstu i neospornu, učinili ga doživotnim izgnanikom sa rodnog tla, prosledili ga kao otpremninu za  Južnu Ameriku (Marsovo izgnanstvo opisuje i njegova aspektna povezanost sa Neptunom (daleko, prekookeansko...), izmedju ostalog). Možda bi bilo dobro da se prisetimo i mitološke priče vezane za relevantni  zodijački znak. Mitologija kaže da Libra predstavlja onu vagu na kojoj je boginja pravde Astreja (ili Dika) u službi svog oca Zevsa odmeravala (ili vagala) ljudska dela, i kažnjavala duše ogrezle u poroku a nagrađivala poštene. Bila je zaštitnica u pogledu pravednosti. Stoga je znak Vage u kome je, uzgred rečeno, Saturn ili presuda uživaju posebno mesto (egzaltacija), vezan za pravosudne organe. Nažalost u ovom slučaju Marsa (Papijona) ta  pravda je (zaista) bila slepa, ali funkcionlana i vodila ka pogrešnoj presudi (Saturn u Ribama). Dakle,  kad pričamo o izgonu situacija je takva.

   S druge strane, znamo i da znak funkcioniše i kao pridev u sklapanju astroloških rečenica te opisuje planetu koju primi pod svoje okrilje. Sa te strane vidimo Papijona (dakle Marsa) i kao nekog ko poseduje manire, ima prefinjen ukus u odevanju, zrači džentlmenskom pojavom, štaviše poseduje i dozu šarma. Istaknuto je to u u onom period slobodnog života pre slanja na dozivotni prinudni rad,  ali i kasnije tokom robije njega vidimo kao nekog  ko zna da se postavi u odnosima, ima taj osećaj za ljude. Kroz čitavu priču u Papijonovom karakteru teško je pronaći bilo kakav trag  varvaskog ponašanja; bilo kakav trag neumitno “lošeg”.  Ispod  kolaža skladno iskombinovanih boja karakterističnih za znak Libre, Marsova  suština u Papijonovom chartu ostala je slepo odana svojim vrednostima, bar od onog trenutka kad je pretrpela nepravdu. To je poziv buntu, poziv osveti, inatu… Odeća ne čini čoveka, a unutar nje “krije se” onaj strastveni pristup stvarima; primum mobile, tempo passionate, strast koju su živeli tipični predstvanici Marsa: kardinal  Rišelje, Vinsent V. Gog., Nikolo Paganini, Emil Zola, Hektor Berlioz, ili, na kraju krajeva, čuveni Ahilej… Strast koju osuđuju  samo zbog nekomformistickog stava prema onim mekanim dušecima o kojima je Froli pisao, ili nepristajanja na kompromis koji ugožava njegovo dostojanstvo.

  

2. Snaga za delovanje: ugaona kuća, neverovatan energetski impuls T kvadrata.

     Uopšteno, svaki vid društvene nepravde (socijalne, nacionalne,  rasne..) ili pak okolnosti koje na bilo koji način ostećuju dostojanstvo pojedinca, rađa, u lakšem obliku nekomformizam, ili u čvršćem i istrajnijem, buntovništvo. Papijon je buntovnik. Dragocen primerak. Njegov Mars se ne predaje. Od trenutka izricanja  presude u njemu se javlja podela koja glasi: ili-ili. Živeti kao slobodan čovek  ili ne živeti uopšte.  Trećeg nema, a izlaz je u bekstvu. Nema mesta onim kompromisima tipičnim za znak Vage (tipa nada u pokretanje novog sudskog procesa, nada u skraćenje kazne, primerno vladanje koje znatno olakšava godine zatočeništva  i sl). “Ok”, veli on  “nepravedno ste me osudili, ja bežim.” I tu je tačka.

     Da bi se takva odluka sprovela u delo, treba bili ludo odlučan, takoreći čovek od akcije, iskaljen  sa mnogo istrajnosti, lukavstva, snage… Kako s astroloske strane stoje stvari po tom pitanju: po pitanju mogućnosti da se odluka uspešno konkretizuje?  Znak je pridev, opisao je šta se desilo, a što se tiče snage za delovanje Marsa, uočljiva su dva veoma bitna astrološka  faktora u Šarijerovoj natalnoj karti. Jedan od njih današnji astrolozi mahom zapostavljaju; to je ugaonost. Opšti princip  glasi: ”ugaone kuće su snažne i što je neka planeta bliža uglu njeno ispoljavanje će biti izraženije.” To je ono što tradicionalisti nazivaju slučajnim dostojanstvom. Mars je u sedmoj, ugaonoj kući, te će po potrebi sigurno imati snagu da sprovede akciju udruženu sa neophodnom dozom  istrajnosti (ugaona kuća = fiksnost) koja vodi do željenog cilja. Sve se dešava na polju međuljudskih odnosa (7k+Libra), a pri tom ne mislim samo na klasičan obrazac ja i drugi (pojedinac), već i na ustanove, sisteme, organizacije, sve vidove suparničkih odnosa…

    Drugo, Ares predstavlja i centralnu tačku energetske centrifuge T kvadrata: obujima ga sila koja teži da ga udalji od središta njegovog  prinudnog okruženja. Veoma snažna sila! Eto jedan od razloga zašto T kvadrat (tako brutalan i sirov) zna da bude itekako funkcionalan i produktivan pod određenim okolnostima. (Ja lično ne bih nikad “menjao” svoje kvadrate ni za desetine trigona!).  Kod Papijona,  Mars u kvadratnom aspektu  sa  Uranom ne dovodi  slobodu i bekstvo u pitanje,  kao ni težinu pokušaja koji će voditi do njih (teško je, ali kamen mora da se delje!).  Pronalaze se baš u zatočeništu (Uran je takođe i vladar 12 kuće, pa deluje kontraproduktivno) i pod dosta mučnim i teškim okolnostima (izuzev što je vladar 1. kuće, pod Marsovom upravom  je i oblast 8. kuće).

    Druga polovina T kvadrata ukazuje da je Mars u napetom odnosu i sa Jupterom, ali ga to neće sprečiti u velikoj težnji da se uspe i plan sprovede u delo. Da ostvari smisao. Tenzija je velika i traži da se kanališe na naproduktivniji način. Kažem u napetom odnosu  jer ako iz drugog ugla osmotrimo događaje, vidimo i drzavnog tužioca (advokati su primarno predstavljeni kao ljudi jupterijanste kategorije, pa ma kakvi oni bili i ma koga oni branili ili tužili tj. napadali) koji bez milosti atakuje Papijona na sudu,  a da ga ne miriše, to je jasno (doživljava ga načinom Raka, gde je Mars inače omražen (pad)). I s mnogo arogancije (Jupiterova egzaltacija) znanje krunisano advokatskom diplomom  „ispucava” u pogrešnom smeru (retrogradnost)... Tako da se stvari i događaji prepliću na više načina, kako na objektivnom tako i na subjektivnom nivou realnosti… a tu je naravno i Neptun –  opsesija bekstvom, neuspesi, razočarenja, zamke, hvatanja, novi pokušaji, prekokenaske zemlje, ostrva, domoroci, more…

   Još bi samo ukazao i na sekstil koji Mars pravi sa Merkurom iz znaka Strelac što ukazuje na britak i nepkolebljiv um, lukavost, inteligenciju, promućurnost; jednostavano čvrst stav.

© Kepler asocijacija profesionalnih astrologa, Beograd, Srbija. Sva prava zadržana, 2011. // Design & Coding by studio triD