3/4

   Neka priča počne ovako: sećam se. Sećam se dnevne sobe okađene vijugavim dimom jeftinih cigara. Sećam se kako mi je bez pardona nagrizao oči dok sam kroz nikotinsku izmaglicu posmatrao crni beleg utisnut na prerano posedelu kosu moga strica. Nalazio se blizu slepoočnice, tik pored zaliska s desne strane, i neodoljivo me je podsećao  na otisak zečije šape u svežem snegu. Ni suvonjav, kukast nos blago zakrivljen na stranu, ni podočnjaci sa malim kesicama tek da estetski istaknu bademaste oči prilikom smeha, nisu toliko zaokupljali moju pažnju koliko crni beleg. Prve godine života se domunđavaju sa svetom prostih  ideja i predstava te je analogija sa zečijom šapom bila na svom mestu, ali mnogo godina kasnije, kad bi tek letimično pogledom prešao preko tog istog detalja, u njemu bih primetio sijaset raznolikih oblika; od fetusa sklupačnog u materici, pa sve do leptira, i proste fleke od kafe. Analogija je nedonošče stavljeno u inkubator iskustva i oblici se menjaju sa godinama.  Znao sam tad vrlo dobro da je nepristojno buljiti u osobe sa telesnom falinkom (ako taj mali nesvakidašnji detalj na kosi možemo nazvati falinkom), ali ruku na srce, stric nikada mi nije prigovorio što njegov beleg živi (pulsira) u mojim zenicama. Nekad bi mi se samo nasmešio i  nije mu smetala  moja  dečija radoznalost. Bio je boem, neženja, veseljak sa prikačenim sloganom od danas do sutra, uvek spreman da se prilikom porodičnih okupljanja srdačno nasmeje na  šale i doskočice  moga oca.

   Porodična okupljanja nisam voleo. Na prve znake  familijarnih sabora, čim bih čuo glasove u predsoblju, bežao sam u sobu. Strine, stričevi, ujaci, ujne, dede, babe, tetke, teče, prvo, drugo, teće koleno...  svi oni, bez obzira što bi mi redovno udelil čokoladu, keks ili nešto slatko (možda kao znak mita) bili su stranci u mojim očima. Kad sam odrastao i bolje razumeo zakone života, majka mi je pričala o periodu dok je moje sećanje bilo još njeno i dok sam svet posmatrao njenim očima, kako bih redovno plakao kad god bi mi se neko sem nje približio. Čak i rođeni otac.

    Svi ti događaji i slike lelujeju u skrivenom kutku odavno napuštene palate, okačeni o ruine zaboravljenog sveta šapatom dozivaju vlastelina da im potvrdi postojanje na pustoj zemlji. Ali odveć je isuviše kasno. Postoji crta, granica vidljivost od koje  koje se filmska traka odmotava. Moje prvo sećanje je pretočenu u divnu usomenu.  Sećam se moje majke kako spokojno sedi na komodi i drži me u naručju. Njen dodir je nežan, topao, pun života koji ne traži ništa zauzvrat sem obećanja da bude odživljen po meri kojoj nalaže srce i moje nejako dečije biće to oseća i upija. Dok bi me lagano ljuljuškala, kroz sobu – zahvaljujući poluotvorenim prozorima – čarlijao bi blagi prolećni povetarac i podizao zavese kao blede zastave, izvlačio ih napolje, vraćao unutra, uvijao i zatim dizao prema belini naše tavanice. Svoju igru privodio je kraju tako što bi ih zatalasao kao što to vetar čini moru i potom se spustio meni  niz obraze zajedno sa majčinim nežnim dlanovima i prekrasnim mirisom po kome sam prepoznavao njeno biće a meni je taj miris bio poznat kao „majčinski“.  A tu je i njen pogled; skoro crne oči na pomalo bledom licu,  istovremno su i  oličenje neke jedinstvene želje kojoj su robovali junaci i ljubavnci, pesnici, kraljevi i prosjaci minulog doba,  ali su i  portret jedinstvene radosti, suviše jednistvene i žive za opisati rečima. Taj kontrast uočen u njenoj pojavi uslovio je moje viđenje lepote koju sam sazrevajući i stareći  mogao pronaći svudge ukoliko bi malo pažljivije zagledao: od prizora  hladnih  snežnih jarkova zimi u kojima se ogledaju senke vrba, do  letnjih  zora  osvanulih  na cvetovima ljiljana u podnožju livade koju još nije uprljala ljudska noga. Ta lepota živi. Osećam je. Prodire u mene i snaži moje nejako detinje biće...

    Ko god bi me prvi put video neosporno bi zaključio,  na osnovu spoljašnjeg  izgleda, da ličim na majku. I karakter sam podelio sa njom; pravdoljubiv, iskren, obazriv, istrajan, pomalo tvrdoglav sa  začinom mane koja nikad ne zaboravlja. Daleko od toga da se tu radi o nekom zlopamćenju, ali jednostavno neke stvari ne treba zaboraviti. Ravnotežu tom aksiomu činio je otac koje je sve zaboravljao uz slogan bolje oni meni nego ja njima. Sa njim nisam  imao dodirnih tačaka ni po izgledu ni po karakteru.

   Bio je otvoren, društven čovek, poprilično udomljen u onoj zlatnoj društvenoj sredini gde masa ljudi služi sloganu, kuda svi, tu i ja. Čitavo moje biće je gajilo otpor prema njegovoj monotonoj licnosti, naročito u kasnijim godinama života, kao i onoj vrsti duševne sposobnosti po kojoj se prepoznaju srećni ljudi: da sudbniska dešavanja prihvate sa osmehom. Kroz život je nosio dozu  suludog optimizma i tri pilule mudrosti. Recept za prvu pililu glasio je: bez obzira koliko čovek neuspeha pretrpeo u životu i u kakav ga bankrot zadesio, uvek treba da da ima na umu da nije sve izgubljeno jer ima zaklupljena dva metra bez geometra na livadi ispod topole što ga čini bogatim čovekom. Nisam znao o čemu priča. Na receptu za drugu pilulu pisalo je: bez obzira na loše karte koje ti sudbina dodeli, uvek postoji susedni sto na kojem se takođe igra poker. Tajna trećeg zavotuljka privatne medicine: da bi sebe kompletirao u zrelu ličnost, čovek treba da ispuni četiri uslova: prvo, da osnuje svoju porodicu, drugo, da bude marljiv i odan poslu koji obavlja,  treće, da poznaje svoje korene, rodbinu užu i dalju i da je poštuje i održava familijarne veze, i kao četvrto, trebao bi da ima svoj san. Pretpostvaljam da sam u njegovim očima do poslednjeg momenta ostao nekompletiran covek. Čovek bez ¾. Zadržao sam samo svoj san.

    Interfon je zazvonio. B. je nevoljno odvojio telo od kompjuterske stolice dok su mu se oči hipnotisano zadržavale na eseju. Koraci su poneli telo ka ulaznim vratima, ali se vrat, slično kukuvijinom, okretao natrag ka monitoru. Samo da se ne prekine tok misli. Samo da ne izgubim ovaj inspirativni zalet, mislio je B. u sebi. Užurbanim koracima uleteo je u predsoblje i podigao slušalicu.  

  „Da“

  „Stigla vam je pošiljka“, ču se isprekidan glas poštara.

  „Možete li se popeti  na drugi sprat?“

  „Malo ćete sačekati, dok ne svrstam sve račune u poštanske sandučiće.“

  Zgrada u kojoj je stanovao B. imala je tri sprata, i bila izdanak planskih nacrta moderne urbane arhitekture. Mitska pozadina kaže da je prvobitna namera vlasnika bila da zgradu pretvori u hotel, međutim, ta ideja je pala u vodu. Zašto, to niko ne zna, sem njega naravno. Hodnik sa uvojitim stepenicama i stanovima i tri ulaza podsećao je na lavirint, te bi putnik namernik svoju nevinost u njoj izbubio na vrlo zamršen način; redovno otvarajući vrata koja su vodila u obližnji hostel ili ona koja vode u pasaž smešten na suprotne strane od one na koju je ušao. Istina je da se B.  mogao spustiti za taj jedna sprat i preuzeti pošlijlku, ali nije želeo. Uostalom, to nije njegov posao. Neka se poštanski službenik popne, sačekaće. Nije to bilo pitanje inata, već principa. B. je važio za fanatično principijelnu osobu.

   Nakon desetak minuta ču se zvono i B. otvori ulazna vrata. Ispred njega stajala je figura čoveka visokog 1m i 65-70cm , odevenog u tamno plavu jaknu na čijoj prednjoj strani se, odmah ispod revera, pružao žuti detalj u vidu trake. Kačket sa natpisom  PTT skladno mu je pokrivao ćelu, dok su se  u njegovoj senci caklila dva znatiželjna, šućmurasto zelena oka oivičena s gustim obrvama skupljenim u položaj koji je ukazivao na postojanje oštrog jezika a time i na sklonost ka raspravi. 

   „ I, teško je spustio se za sprat. Jel'da?“

    B. na provokaciju čovečuljka u plavom odelu nije odgovorio, doduše za dlaku.  Nije mu zaista tog dana bilo do rasprave. Te je samo promrmljao:“U poslu sam.“

   Potpisao se na priznanicu o prijemu pošiljke, uzeo paket i uz doviđenja zatvorio vrata. Napokon mu je stigla knjiga koju je već duže vremena priželjkivao da ima u svojoj kolekciji. S nestrpljenjem je rascepao omot i izvukao knjigu. Avesalome, Avesalome...V. Foknera. U ovoj zemlji dve stvari nose etiketu ugrožene vrste: dobra knjiga i poštena devojka, pomislio je u sebi. Foknerovo delo bilo mu je poznato, a u Avesalomu služeći se analogijom starozavetnog odnosa izmedu Avesaloma i njegovog oca kralja Davida, F. ukazuje na problem rasnih predrasuda. Zaintrigirao ga je siže romana u njegovim rukama: Belac Tomas Sapten, koji patološki mrzi crnce odlazi na Haiti, tamo se obogati i ženi, da bi naknadno otkrio da njegova žena ima u sebi nesto crnačke krvi. Zato napušta i nju i sina i vraća se u rodni Džeferson, gde podiže plantažu i ženi se devojkom iz ugledne kuće. Međutim, senke prošlosti ne miruju. Saptenov sin iz prvog braka zaljubiće se u svoju sestru i stradati od ruke svog polubrata. Zločin postaje prihvatljiv izbor kada zapreti opasnost od incesta i diskutabilnog rasnog porekla.

B. je zatim pažljivo odložio knjigu na stalak. Oseti pritisak u bešici. U zanosu je sasvim zaboravio na fizilološku potrebu, te pohita do toaleta. Mokrenje je bilo uistinu blaženstveno, sam taj osecaj olakšanja dok se bešika prazni. Pritisnuo je ručicu na vodkotliću i mlaz vode zažubori. Nakon što je oprao ruke pogled mu pad na lik u ogledu. Ćutao je i posmatrao.

Ogledalo

Vidljivi svemir je opsena ili (tačnije) sofizam. Ogledalo i očinstvo su ogavni (mirrors and fatherhood are hateful) jer ga umnožavaju i šire.* Ogledalo je ogledalo. Ogledalo je speculum speculum potiče od reči spekulacija a spekulisati je izvorno značilo posmatrati nebo i kretanje zvezda uz pomoc ogledala zvezda je sidus a considerus razmatranje što zapravo etimološki znači posmatrati skup zvezda zvezde imaju svoj odraz u ogledalu i čovek ih može posmatrati s obzirom da je posmatranje zvezda veoma intelektulana radnja  dolazi i da je ogledalo kao površina koja odražava nosilac izuzetno bogate simbolike  u poretku znanja i Sveti Pavle Korićanima veli da je ljudsko srce ogledalo koje odražava boga iz čega proiziliazi da je srce izvor najvišeg duhovnog iskustva ogledao srca u budizmu odražava prirodu bude u taozimu nebo i zemlju i naposletku treba da uvek budete svesni o monasi četri plemenite istine o patnji i da čovek nije ništa drugo do skup pet agregata. Vidljivi svemir je opsena ili (tačnije) sofizam. Ogledalo i očinstvo su ogavni (mirrors and fatherhood are hateful) jer ga umnožavaju i šire. Nema li nas dvojica? Ali koj je taj treći čovek pored tebe što korača? Nema li nas dvojica? Dvojnika je nemački romantizam nazvao doppelganger. On je dopuna. Češće suparnik koji nas poziva na borbu. Zlokobno je sresti svog dvojnika. Ponekad je to čak i znak smrti. Dvojnik je okrutna utvara. H. K. Anderson „Senka“. Alisa više ne stanuje ovde. Kastor i Poluks vs Romul i Rem. Blizanci treba da se predstave u novom svetlu. Čovek od svetlosti,  Ja svetlost,  Lični vodič, Nebeski Blizanac i Testisi na vetru. Prijatelj je moje drugo ja. „Upoznaj samog sebe“ reče Pl., a ja kažem: „Alisa više ne stanuje ovde“. Vidljivi svemir je opsena ili (tačnije) sofizam. Ogledalo i očinstvo su ogavni (mirrors and fatherhood are hateful) jer ga umnožavaju i šire. Otac. Otac je lik koji inhibira: rečima psihoanalize, on kastrira. Edip, Persej, Hamlet, pa „zar i ti sine Brute?“. Lanac evolucije: spermatozod, zametak, fetus, beba, dete, mladić, čovek, otac. Tu je sve. Tu smo mi. Naše korenje se pruža duboko u zemlju. Nebeski otac to zna. Vidljivi svemir je opsena ili (tačnije) sofizam. Ogledalo i očinstvo su ogavni (mirrors and fatherhood are hateful) jer ga umnožavaju i sire. Brus Li U zmajevom gnezdu, mnogo Brus Lija u zmajevom gnezdu. Da li su mi misli mračne, haotične, pomazane...da li sam ja autodestruktivan a da to i ne primećujem? Možda samo prolazim kroz težak period? Čudni su putevi Božiji. Hoćemo li pronaći Dionisa? Vino je mera zadovoljstva. Svaki stepen priča svoju priču. Lajk je dobar. Kapa za profesionalno plivanje. Nju koriste profesionalni plivači kako bi smanjili otpor, jar kapa ujedino stisne kosu uz glavu i time se smanjuje otpor... ideš? (ajde idi već). Toplo je ovde. Topla reč, topla rerna, topli brat, topli zagrljaj, topli pozdrav: pozdravljamo se sa onima koji su nam došli iz susednog grada. Na toploti se tela šire, na hladnoći skupljaju. Otkopčaću šlic, ovde i sada, da sadašnji trenutak oseti šta je moć. Ćuti, tišina govori. Vive la France.

(*deo označen kurzivom  Vidljivi svemir je opsena... preuzet je iz pripovetke „Tlen, Ukbar, Orbis Tertius“ H.L. Borhesa)

  Mlitavo zavrnuta česma osokolila je kapljice vode da svoj život prožive u tili mah na putu do kade, praveći ritmičan, tup zvuk koji bi u svakoj drugoj prilici nadraživao nerve B.-u, ali u ovom slučaju, dok mu se ringišpil mentalnih fenomena pred ogledalom okretao brzinom mlaznjaka, njihovo oglašavanje bilo je vredno pažnje, jer su ga vratile u svet fizičkih zakona. Nije to bio prvi put kako ga lumperaj misli odvaja od spoljnih okolnosti. Često je znao, više nego ostali ljudi, da ima fleš bekove. Teleći pogled, oklembljene obrve, poluotvorena usta, davali su svakom posmatraču do znanja da B. trenutno nije prisutan. Telom da, ali duša mu je pred avlijom nekog suptilijeg sveta.

   Odvrnuo je česmu i umio se hladnom vodom. Obrisao lice peškirom, i vratio u radnu sobu.

  „Dođavola“, pomisli u sebi „izgubio sam tok misli. Moraću da pauziram sa pisanjem eseja.“

   Isključio je kompjuter. Crvenu džezvu sa okrnjenom drškom napunio je do pola toplom vodom, i pristavio na ringlu da provri. Svaka pora na jeziku je bila željna ukusa turske kafe. Zatim se udaljio nekoliko koraka i kroz prozor osmotrio okolinu u komšiluku. Bilo je uglavnom prazno, ako izuzmemo komšinicu sa prvog sprata koja se baš u tom momentu vraćala iz šopinga. Setio se da već dva dana nije video Manuelu – devojku iz komšiluka. Nije imao predstavu o njenom pravom imenu pa je jednog dana, za vreme voajerstva,  krstio sa M.  Ime joj je zaista pristajalo. Podsećala je na nimfu sa licem Salome. Bila je izazovna i provokativna kad je to želela da bude, čedna i poželjna kad se poigravala sa  muškim srcima. Dugu crnu kosu bi po navici vezala u rep, a smragdno zelene oči poput gorskih bisera nikad nije navodila na greh.  Leti bi često na balkonu, odevena u majicu na bretele i plavi kratki šorts, vodila duge telefonske razgovore, šetajući se sa jedne na drugu stranu, da bi povremeno na kratko zastala, provukla nežno prste kroz kosu, izazovno naginjući glavu unazad i ističući grudi, tek da B.-u, (a znala je vrlo dobro, na ženski način, da je B. posmatra) pokrene leptire u stomaku.

    B. je skoro slučajno primetio M. pre nekih godinu dana kad se doselio tj. iznajmio stan. Sedeo je na terasio pijuckaujći kafu i čitajući filmski mazgain, kad je začuo ženski glas. Od toga dana, učlanio se u ligu voajera. „Žena je misterija. Žena je božanska lepota. Žena je Biser Kosmosa” pomisli u sebi uz polusmešak, Večno zensko vuče nas gore*. Žena je budućnost muškarca.*. Pevaću o njoj kao što se nije pevalo ni o jednoj ženi* (prvi kurziv pripada Geteu, drugi Aragonu, treći Danteu)

    I B-u se tada srce otvori. Preplavi ga insipracija udružena sa željom da napiše poemu posvećenu svim divnim ženama ovog sveta. Želeo je da ih sve ovekoveči u liku jedne žene. Uzeo je svesku u kojoj je, uzgred rečeno, nekoliko škrabotina, uglavnom skica, ideja i ostalih fragmentiranih izlučevina uma, ružilo belinu, zatim dohvati i olovku, sede na dvosed i pristupi smelom pokušaju... Poemu je oslovio:

   U međuvremenu, Dok je B. pažljivo odabirao reči uklapajući ih u poetično smislenu celinu kao hvalospev ženi koju, uzgred rečeno, nije nikada sreo (a što ne znači da je ona bila produkt njegove mašte) na drugom kraju grada D. koji zaista nikada nije sreo B.-a, vozeći se ka gradskom groblju, laganim nožnim pritiskom na pedalu dodavao je gas svom tamno plavom pežou. Bližilo se podne, a time su rasle šanse da izbegne eventualnu gužvu u kući pomena.  D. je mrzeo gužve i bilo koji vid nametnutih društvenih okupljanja i, kao i B., i on je pripadao homoidnoj vrsti solitudo solitudinis, retko pokazivao svoje vrline, mane mu usled  zagrižene samoće i personalne nepristupačnosti retko ko i  opažao, sem bližnjih, od kojih se većina, već  odavno,  udomaćila na onostranim predelima.

   Kada je D.-u bila dvedeset jedna godina, tek što je sveže odslužio vojni rok, otac mu je nastradao u saobraćajnoj nesreći, dok mu je majka, pre tri godine umrla priodnom smrću, možda najlakšom koja se poželeti može: samo je legla jedno veče, zaspala i više se nije budila. Na hladnom, beživotnom licu usnulom večnim snom,  odmah ispod donje usne, nalazio se mali, jedva vidljiv trag osušenog mastila.

   Parking na groblju je bio poluparazan te je D. svoju mašinu parkirao na mesto pored ograde gde je drveće bacalo senku praveći tako popriličnu količinu hlada od vrelog septembarskog sunca. Izašao je iz kola i uputio se ka prodavcima cveća. Izabrao je skroman buket mešanih ruža. Idući ka parceli broj 6, gde se nalazio grob njegovih roditelja, osluškivao je bat kratkih, prelomljenih koraka. Grobna tišina i mnoštvo nepoznatih lica i imena sa nadgrobnih ploča pratili su čoveka u svetloplavoj košulji, dok je je nerazgovetno mumlao sebi u brk, stežući buket. Što je dublje zalazio na teritoriju mrtvih, bivao je svesniji otkucaja sopstvenog časovnika: svog polupraznog peščanog sata  i isušene ruke prekrivene starčkim borama u kojoj se nalazio. Tu sliku je već nekoliko puta video u snu.  Pedeset četiri godine, mislio je u sebi.  Čak i da mu rak, srčani udar ili kojekakva nesreća  ne prekrati nasilno život,  nema još mnogo aduta u svojim rukama. Pesak curi nemilice. Možda 20-25 godina, najviše. Malo je to. I on će tu leći jednog lepog dana. Sluđen mislima, polako oseti kako ga u grlu nešto steže. Bila mu je potrebna časa vode. Mutilo mu se pred očima i uočio je kako se sve nadgrobne ploče izlivaju u jednu ogromnu. Bila je čvrsta, nedodirljiva, tek izašla iz kamenorezačke radnje...  

Ja, grob

  Zovu me spremište života. Nazivaju me i kopijom svetih gora. Rađam se kao humka skromnih razmera za krst i slavu večnu, da bi se potom  uzdigao ka nebu poput piramida. Bilo da sam visok, uzdignut i dostojanstven, ili pak opremljen mermernom pločom sa uzglavljem nalik postelji skockanoj za večni san, ja sam taj koji potvrđuje večnost života. Nemojte misliti da ne znam za omrženost koju uživam među ljudskom populacijom; za sva njihova bogaranja, tiha prećutkivanja, sujeverna naklapanja, i sitne strahove kad se slučajno ili namerno spomene G., a ne žmirim ni na ljubav kojom obasipaju moju sestru kolevku. Uvek u porodici postoji bela vrana, ali ja nisam ljubomoran na moju malu sestricu radosnog srca.  Ona blagosilja buduće   vladare, političare, kraljeve nekad u zlatu, ili pak bronzi orošenoj dijamantima, i doji ih mlekom što snaži velike ambicije, ali činjenica je, ako ćemo pravo,  da na posletku svi staju u dva metra zemnog poseda.  Metar od šafrana ne ispuštam iz ruku i razvlačim ga za dužinu palih junaka, pa iako su mi bogovi oduzeli smeh i za pratilje dodelili kapljice od ćilibara, radost je na mom suvonjavaom licu dok obavljam rabotu zemljanog šnajdera. Najviše se radujem političarima i filosofima. Znate  onog podrugljivog Grka što je prozivao Egipćane da više pažnje posvećuju meni nego svojoj kući, eh, sa kakvim zadovoljstvom sam ga opremio u Hadovo carstvo. Prema tome, kome se je*e sta su rekli Ruzvelt, Staljin ili Aleksandar Veliki. He...he..he...

   Ja sam sigurnost i nežnost rosne zemlje, vrata koja vodu u matericu Velike majke, metarmofoza tela u duh gde Ka postaje Ba, novo rođenje za koje se biće priprema ali sam i ponor u koji ono tone. Vidljiv sam u mermeru i granitu u oblicima koji svedoče o plemenitosti o pokvarenosti ljudske mašte. Ja sam najveći čuvar tajne.  Ćutim u vašim srcima, divanim u vašim snovima.  Kome možete u ovoj napatvorenoj zemlji od usedelica i lažova poveriti na čuvanje snove o neostvarenim ljubavima, zagubljenim  ambicijama, iščezlim srećnim danima...no meni. Nisam je bez srca, što bi možda pojedini pomislili, već samo običan momak koji ima svoje dobre i manje dobre dane. Volim kad mi dašak prolećnog povetarca miluje mermerne obraze, kad me zima prekriva snežnom posteljom, kad se miris paljenog sena uvlači u zemlju na kojoj sam. 

   Volim da cepkam karte povorkama, gasim žeđ suzama, utoljujem glad naricanjem i žalopojkama, pratim stope pokajnika, naslađujem se beznadežnim  licima dok traže odgovore od onih koji su mnogo toga od života poneli u mračne dubine zemlje. Jer mrtvi su moćni, oni su legija. A ja sam pričešće i njihova ispovest. Moćno li je biti moćan i gledati dok kleče pred tobom. Želis li da povratiš snagu uz pomoć nečega što izgleda neživo, ali što je golemo i čudesno. Želis li? E onda, kad prolaziš zemljom mrtvih i nađeš se pod senkom topole okreni se i obrati pažnju na mene, i znaćeš tajnu da je smrt zapravo zivot.  Da sam ja život večni...

“Gospodine, gospodine…”

Iz magličaste beline D.  je nazreo dve figure. U roku on nekoliko sekundi slika se izoštrila i jasno je mogao da uoči sredovečni bračni par kako ga posmatra.

“Gospodine da li ste dobro?”, upitaše skoro jednoglasno.

  D. je ležao leđima opružen na zemlji. Čovek ga je blago uhvatio za ruku i pomogao mu da ustane.

„Išli smo nekih pedeset metara iza Vas, kad ste se najednom sručili na zemlju.“

„Samo mi se zavtrelo u glavi... nesvestica...“, reče D. doalzeći polako sebi.

„Želite li vode?“, priupita  gospođa vadeći plastičnu flašu.

„Hvala vam, ljubazni ste.“

D. otpi gutljaj, zatim još jedan. Tečnost mu je prijala. Osetio je kako mu osvežava telo i um.

In the neighborhood

U 18h B. je sedeo na svom balkonu i pijuckao kafu.

Na kom spratu se nalazio B-ov stan?

Na drugom spratu.

Da li je stan bio njegovo vlasništvo?

Ne. Nakon dva osujećena pokušaja da se udomaći u tihom komšiluku, B. se kao podstanar obreo na mestu koje je manje-više ublažavalo njegovu hipersenzitivnost na zvukove. Duševno zdravlje je bilo prioritet po pitanju izbora. Ako izuzmemo popodnevne časove (sat-dva, period od 16h-18h) kada bi graja dečurlije umiksovana sa trivijalnim pričama njihovih vlasnika tj. roditelja, nadjačavala tišinu i veselu pesmu vrabaca, ostatak dana je udovoljavo B-ovim potrebama. 

Šta je  B. naročito mrzeo kod ljudi?

Primitivizam, nekulturu, seljačenje, licemerje, prostakluk, hroničnu vulagrnost, snobizam, feminizam, poltronisanje (ili dupeljupce), nedostatak originalnosti, proračunatu slatkorečivost, hvalisanje, halapljivost, spiritualnu perverznost...

Da li bi na osnovu svega priloženog eventaulno mogli izvući zaključak da je B. bio mizantrop?

Ne. Barem ne skroz. Recimo polutan. Čistota duše uparena sa društvenim zlom od njega je napravila posebno biće – meleza mizantropa.

Koliko je B. dnevno pio kafa?

Važno je podvući da se radilo o  kofeinskom zavisniku koji dan nije mogao zamisliti bez minimum četiri kafe: prva – jutarnja, druga oko podne, treća oko 17h, i četvrta pola sata nakon večere (19.30h).  Po potrebi bi dozu dopunjavao i petom, večernjom, ublaženom mlekom. Nju bi konzumirao oko 22h.

Šta je kofein?

Kofein je alkaloid ksantina koji se nalazi u listovima, semenkama i plodovima biljaka poput kafe i guarane.

Kako on deluje?

Deluje kao stimulans, te tako privremeno odgađa umor i pospanost.Velike količine izazivaju dehidraciju sličnu onoj koju izaziva alkohol. Konzumacija kofeina nije preporučljiva deci, trudnicama, dojiljama i hroničnim srčanim bolesnicima.

Pogled s terase?

Neposredno ispod balkona pružalo se dvorište u kome su se nalazili autorionica i tapetarska radnja. Autoperionica je imala zaseban odeljak i bila u pogonu dve godine, dok se tapetaraska radnja nalazila u lokalu, u prizemlju susedne zgrade gde je živela M. Njen radni staž je bio znatno kraći –  tapetirala je samo jedno leto.

Da li je B. poznavao tapetara?

Lično ne, premda je često prolazio pored lokala, što znači da je samo iz viđenja znao Negro Džipisija i njegovu ribu. 

Da li se tapetar zaista zvao Negro Džipsi?

Ne. Njegovo ime je bilo V. Crnomanjast, zarastao u bradu, okićen ogrlicama i đinđuvama sa svezanom maramom oko glave ispod koje je strčala baršunasta kosa, bez sumnje je podsećao na cigana. E sada, kad se njegov izgled ukalemi sa naglaskom rođenim pod okriljem  crnih goleti mediteranskog predela, sasvim je jasno zašto je B. tapetara krstio jedinstvenim  imenom. 

Šta je sa susednom zgradom?

Ako izuzmemo Manuelu, retro čiču s izgledom hipika (duga seda kosa vezan u rep, džins, šarene košulje, medaljon ušuškan u osedeli ljubavni tepih na mlitavim grudima) i stariju gospođu uglađenih manira sa afinitetima ka orijentalistici, a koja je svojom pojavom Hipiju, uzgred rečeno, zagrevala emotivni sklop zime života (ili je to možda bila samo želja da je „odvuče“ u krevet svestan rizika da bi ga sladostrašće koštalo života) susednoj zgradi su uistinu nedostajali dimanički procesi.

Koliko godina je imao Hipik?

Sedamdeset i dve. Priča se među ljudima da već  pet godina unazad pati od spolne impotecije.

Šta je impotencija?

Impotencija ili erektivna disfunkcija u najopštijem smislu je nesposobnost ili nemoć u duhovnom, stvaralačkom ili nekom drugom smislu. U užem smilsu spolna nemoć muškarca za obavljanje spolnog čina usled organskih ili psiholoških uzroka.

Na šta je  B-a podsećalo flertovanje Hipika i gospođe?

Na  ljubav u doba kolere.

Šta je sa ljudima koji su bili prve B-ove komšije tj. onima što su živeli za njegove leve i desne strane?

Prvi stan, dakle stan br. 12, bio je prazan. Vlasnik ga je izdavao, ali s obzirom na visinu mesečne rente, niko se nije zadržavao duže od par meseci. Odisao je tišinom.  U drugom stanu (no.14) živela je tročlana porodica; muškarac – Maksim, njegova žena – Anastasija i njhova kći – Nastasja.

Da li je Maksim zaista bio biološki otac maloj Nastasji?

Ne, ali je voleo kao svoje dete.

Da li su se Makism i B. družili  ili pak negovali prisne komšijske odnose?

Ne. Znali su se površno: kroz „dobro jutro“, „dobar dan“, „laku noć“  i  jos po neku reč u prolazu.  Vezala ih je kurtoazija kojoj su obojica  robovali. Istina je da je B. prema M. bio indiferentan.

Šta je pisalo na malom grafitu iznad autoperionice?

Zodijak.

Sta je B. naučio od svog sunčevog znaka?

Naučio je da čita i piše.

Šta je naučio od svog  podznaka?

Da pliva i usavršava sve stilove u nepreglednom okeanu večnih reči.

Sa kojim zodijačkim znakovima  se B. dobro slaže?

Sa Ovnom, Bikom, Blizancima, Rakom, Lavom, Devicom, Vagom, Škorpijom, Strelcom, Jarcem, Vodolijom i Ribama.

Sa kojim zodijačkim znacima se B. nikako ne slaže?

Sa Ribama, Vodolijom, Jarcem, Strelcom, Škorpijom, Vagom, Devicom, Lavom, Rakom, Blizancima, Bikom i Ovnom.

Kakav zaključak na osnovu toga možemo izvući?

Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru obe katete.

Ko je bio Johanes Kepler?

Nemački astronom, astrolog i matematičar.

Koliko ima Keplerovih zakona i kako oni glase?

Postoje tri Keplerova zakona.

I Keplerov zakon nam kaže da se planete kreću po elipsastim putanjama u čijoj se jednoj žižnoj tački nalazi Sunce.

II Keplerov zakon nas uči da linije koje povezuju planete i Sunce (radijus-vektor) prelaze u jednakim vremenskim intervalima podjednake delove površine, što znači da se planeta kreće brže u blizini Sunca, nego kada je od njega udaljena.

III Keplerov zakon: Kvadrati vremena obilaženja planeta oko Sunca srazmerni su kubovima njihovih prosečnih udaljenosti od Sunca.

  Sunce je zalazilo.  B. je hedonistički srknuo poslednji gutljaj kafe zadržavajući ga par sekundi na jeziku. Zatim je ušao unutra odlučan u nameri da esej privede kraju. Kao pisac je vrlo dobro znao  da je završnica poput šlaga na torti. Možeš da imaš greške, probleme, zastoje, podležeš mehaničkom pismenom radu, ali ako pronađeš iskren recept za kraj (bez varanja) čitalac će biti tvoj. Neko vreme je posmatrao belinu word formata, i odjedared  mu prsti sami krenuše …

   Pa čitaoče, želiš li da me osetiš? Zeliš li da jagodicama nežnih prstiju pređes preko obrisa maske koju nosim i nalik slepcu zadržiš me poput zraka svetlosti kome prete čeljusti mračne noći. Želiš li da me jasno vidiš u crnini bez mesečine kako bi pružili ruke jedan drugom da se ne spotaknemo o noć. Želiš li, plemeniti citaoče?

Onomatopeja kuckanja (ili kako mentalno rekonstruisati piščevo lice)

   Neka se priča onda završi ovako: zamisli.  Zamisli jedan mali stan; prohladan zimi, razdražljiv leti, spokojan u danima pomazanim samoćom. Možeš da ga zamisliš kao sobicu sa kupatlilom i malim balkonom od dva koraka,  pri čemu je prvi  rezervisan za drvenu stolicu na rasklapanje.  Zamisli dvosed udomljen pored prozora i osenčen svetlošću pokolebanog sunca, a pored njega uglavljen stočić na kome se nalazi poslužavnik sa porcelanskom šoljom i tanjirićem. Možeš slobodno unutrašnjost šolje uprljati kafom. Tečnost i talog lišen predskazanja prkosi belini malecne posude od  osam ujutro do deset uveče. Sobu obavezno napuni  knjigama. Jedino u čemu sam bogatiji od mojih komšija su upravo knjige, a posle toga, dopuni stan jednostavanim  i skromnim nameštajem kakav odgovara prosečnoj kućici učenog čoveka. Voleo bih i da ti kažem da zamisliš kakvu ljupku mladu ženu sa anđeoskim osmehom što unosi toplinu u piščev skromni dom, ali čitaoče, zar ne bih onda ispao lopov u tvojim očima? Vidim te u poroti i blagosljam te rečima istine u svoju korist. Ne želim ni u šali da ti nagovestim da tvoja moć da obasjavaš moj dom leži u nečem tako prolaznom kao sto je telesna lepota. Potom, dobri moj čitaoče, pređi na nešto što ćes lakše zamisliti, a to sledeće, to sam naravno ja. Priznajem da bi kao glavni junak dela trebalo da zauzimam centralnu poziciju na mentalnoj slici.  To ima smisla, zar ne? Ali zaboravi, neću ti se dodvoravati. Ako si za sebe već stvoro neku prijatnu sliku o pisca ovog dela – romantično ga zamisli kao elegantnu osobu, lepog lica i umilnog pogleda  – zašto bih onda bio toliko surov da te odvraćam od tako prijatne zablude  (na obostrano zadovoljstvo). Ne, ako me već zamišljaš, zamisli me prema svojoj dragocenoj mašti, a pošto naslućujem da ona obiluje prelepim stvorenjima,  onda u svakom slučaju dobijam. I na kraju, kad si već sve zamislio, želim samo da uradiš  još jednu sitnicu. Čitavu sliku odeni u san šarnolikih boja i mastlilom kaligrafa pređi preko nje.  Želim da budeš potpun u tome. Ni jedan odsečak ne smeš da zanemariš. E sad me imaš!  Upristojio si me veličanstvene slike. Imaš  me kao kompletnog, celovitog čoveka bez ¾. I's acopmlished!

Astrološki komentar i zaključak

¾ X 12 = 9

Formula u prevednom glasi;

   Sve slike koje se pojavljuju u ovoj skromnoj literanoj epizodi zakonito su vlasništvo  3 i 4. kuće horoskopa tj. njihovih analoga: Merkura i Meseca, Blizanaca i Raka, kao i njihove međusobne povezanosti i simbolike koja  iz nje proizilazi. Naravno,  pošto se radi o slikama (ali i odsečcima Zodijaka) priča  je morala biti prelomljenja kroz kalediskop sa 12 ogledala i kad na taj način određenu cifru pomnožimo sa određenom  konstantnom dobijemo jednu zaokruženu celinu, odnodno broj 9, kroz koju se očitujuje kranji smisao priče  tj. odgovor  na nezaobilazno pitanje: šta je pisac hteo da kaže?