Fragmenti jednog sećanja

Za razliku od Ibn Arabija, Al Gazalija ili, pak, Omara Hajama – Al Mahani[1] (živeo od 820. – 880. godine n.e.) nije toliko dotakao svet islamske gnoze tj. sufizma; on je bio tipičan pristalica nauke – logosa, a pre svega logosa čija znamenitost egzistira kroz sfere matematike i astronomije (tj. astrologije). Bavio se posmatranjem i izučavanjem solarnih i lunarnih eklipsi, konjunkcija planeta, napisao komentare na dela Euklida i Arhimeda i izvukao kubnu jednačinu koja je glasila: X3+C2B=CX2. Kao takav, metodičan čovek potkupljiv isključivo samo dokazima, bio je i ostao nepokolebljivi praktičar naučnih metoda u radu, lišenih irealnih i maštovitih supstanci, što znači da je svoje zaključke izvodio isključivo na osnovu pedantnog opažanja i najmanjeg pokreta na nebu, a registrvonog uz pomoć vernog i neraskidivog pratioca svakog astronoma još od antičkog doba – astrolaba. Mahanijeve uvek širom otvorene oči usmerene ka nebeskom svodu, ličile su na ogledala u kojima su se pokreti planeta odmah reflektovali na periferiju uma, da bi se zatim, u završnoj fazi mentalne obrade, prepoznavali kao kosmička činjenica (kako je gore, tako je i dole). Upravo takve činjenice je Al Mahani prikupljao i istraživao godinama.

Al Mahanijev san

Ipak, pominjanje njegovog imena u knjizi Liber aeternus usledilo je zahvaljući Mahanijevom snu rođenom jednog prolećnog sutona dok je izučavao tadašnju konjunkciju Marsa i Saturna na nebu. Sedeo je na proplanku zaklonjen u hladu drveta, razmišljajući o međusobnom dejstvu malefičnih planeta kao i događajima koje nose sa sobom, istovremeno posmatrajući pastire i stada koza kako se gube u daljini. Blagi povetarac nežno je milovao njegovo lice, a s'njim je i cvrkut ptica postajao milozvučniji. Sve lakši bokal vina opuštao je Mahanijeve mišiće i očni kapci su počeli da se sklapaju podstičući telo, kao i dušu, da potonu u zemlju snova, ali nažalost nisu pristali na „čvrsto“ tle već su ostali negde na periferiji između sna i jave; u limbu sna. Nepripremljen za ulazak u svet koji ne poznaje, Al Mahanija je zaposela ista ona bespomoćnost što prati opijumske zavisnike: bespomoćnost da se odupre prizorima koji su se u jednom momentu počeli pretvarati u košmare. Taj san je po njegovim rečima glasio ovako:

„Omamljen grožđanim nektarom i vedrinom dana, duša mi prizva san. Pogled mi se gubio u maglinama iz kojih se postepeno nazirala igra svetlosti i tame zarobljena u pećini ispunjenoj stotinama slika različitih motiva i silueta; od anđela, ljudi, pa do demonskih bića. Svu pažnju privuče mi prizor istaknut poput skerletne slike na abonosu. Na njoj dve gnusobe vezane lancima, od kojih jedna u ruci drži bič i snažno zamahuje kažnjavajući onu drugu načinom na koji se kažnjavaju prestupnici, lopovi i uljezi. Ukočenost od bola se primećuje na licu kažnjenika ali istovremeno mu iz očiju izbija i plamena mržnja prema tlačitelju: plamen čiji dim nadražuje nosne senzore mirisom predstojeće osvete. Zanesen prizorom, najednom sa moje desne strane primetih baklju u ruci ženskog bića duge bele kose, tamnih očiju, svetlog tena istovremeno u meni budeći trojstvo strahopoštovanja, divljenja i prezira. Pratile su je tri vučice, dva psa i jedna kobila. Osećao sam da moje biće nekontrolisano podvlađuje njenim činima.

„Ko si ti?“, upitah.

 „Ja sam Hekata[2] poznata i kao čarobnica. Verovatno si čuo za mene, a ti si sad na raskršću tri sveta (Podzemlje, Zemlja, Nebo) sa milionima pojava koje oni nose sa sobom, ali ja ću ti obelodaniti samo taj prizor kome tako strasno težiš. Ta dva bića zovu se različitim imenima: Ares i Kronos, Mars i Saturn, Kaziel i Samael, Šani i Mangal. Treba da znaš da svet sačinjava celinu u kojoj svi delovi utiču jedni na druge, kao delovi jednog jedinstvenog tela. Treba poznavati prirodne naklonosti i odvratnosti stvari jer jedno se prepliće sa drugim. Posmatraj dobro Mahani! Posmatraj taj delić carstva koje se zove Zemlja prokletih.“

Tada slika poče da se širi potiskujući sve druge simbolične prikaze nagonom svog rasta daleko van pećine i ukaza mi se ogromni odronak kojekakve planine ili brda smešten na samom rubu kosmosa. Taj krajnje skučen prostor vezan sa tri niti koje su ga držale i pripadale Mojrama[3] činio je njihovo carstvo. Neki tvrde da tu stoje od pamtivka, a drugi da je ogroman grumen zapravo sasušeno srce Lučonoše koje je, nakon sto ga je Svevišnji zbacio sa najviših nebesa, ispustio tokom pada u Haos, i da su se odmah iz njega rodila dva demonska bića: biće besmrtne mržnje i biće nepokorne istrajnosti, a sudbina im je svojim nitima i lancima onemogućila razdvajanje (konjunkcija). Tle na kome su stajali bilo je kružnog oblika u vidu nekakvog drvenog točka sa dvanaest polja – odlomaka sličnih žitnom polju – različitih ambijentalnih karakteristika (na nekima je plamtila vatra pržeći stopala bićima, a drugima je bio led) koja su, zahvaljući iskrivljenim ogledalima postavljenim sa strane (veoma sličnim kaleidoskopu), imala sposobnost da svakom posmatraču refelektuju prikaz na dvanaest različitih načina kojima mogu biti uhvaćeni; sve u zavisnosti pod kojim se uglom najviše ogledala slabost posmatrača. Na sredini svakog ogledala postoji jedan manji usek oivičen srebrnim nitima u vidu polukruga koji se zove Hvatač. Iako oba demona nose povez peko očiju (simbol sila nesvesnog), oni zahvaljujući Hvataču posmatraju okolinu i hvataju poglede onih jadnika koji im u nesreći svog (zlo) dela priđu isuviše blizu. Tim pogledom (aspektom) im stavljaju žig na dušu: bivaju označeni da u narednim godina i životima prežive deo njihove nemile sudbine.

To prokletstvo ima i svoje cikulse promene[4] koji traju po 360 godina kad prvi demon – tlačitelj – blagosiljan šibom i omaljen zvukom udaraca koje se usecaju u žrtvino telo polako počinje da gubi snagu i moć koju je imao na početku postajući sve tromiji i zaboravniji svrhe svog dela, i u njemu stoga počinje da raste mržnja, dok drugi – žrtva – postaje sve više otporan, otupeo, nedodirljiv na bol i ne samo to; postaje svestan da ima kontrolu nad lancima kojima su obojica vezani i da gospodari krugovima i tada steže gležnjeve tlačitelja oduzimajući mu kontrolu nad bičem. Kad se ciklus približi kraju – žrtva ima potpunu dominaciju, ali njegova snaga tad postaje silna i svirepa – puna mržnje prema tamničaru, te mu otima bič i odmah počinje surovo da ga udara po licu, leđima i po butima. Kao da ga ništa drugo ne interesuje. Tada žrtva postaje dželat, a dželat žrtva spremna da trpi bol ali istovremno počinje i da kuje plan osvete. Da, baš tako, despotski gazda postaje rob, rob postaje gazda sa despotskim manirima i tako kroz večnost... prokletstvu nikad kraja.

U jednom momentu Al Mahanijeva nepažnja rezultirala je kobnom greškom. Skrenuo je pogled ka Hvataču i ugledao oko kako ga posmatra: oko tamno crvene nijanse izvučeno iz grotla onog najdubljeg pakla, iz najvruće lave koja ne štedi nikoga; ni meso, ni kosti ni lobanju, ni dušu. Vrisnuo je i probudio se. Noć je bila tiha, a bleda i nejasna mesečina obasjavala mu je lice.

Al Mahani je umro dva meseca nakon noćne more „ otkrivene“ na proplanku pod krošnjim drveta. Ona nažalost nije bila dovoljno snažna da pred nadolazećom tamom zadrži boje sporog prolećnog predvečerja i zvuke pastirskih frula. Zadnje Mahanijeve reči glasile su: „ Gospode, ne dozvoli mi da upadnem u točak!“

Ispovest Hektora N. napisana 1972. godine[5]

Proživeo sam svoju epohu živaca. Izmerio sam sopstvenim šakama do u milimetar dužinu i širinu unutrašnjosti pogrebnog sanduka spravljenog od najgrublje hrastovine. Iako znam da moje tadašnje oko nije imalo dovoljno iskustva, ili pak dara, da zapazi pogrebnikove bledo lice, orlovski nos, takne usne, cilindričan šešir boje bezdana i pohabano odelo – delom od prašine večnosti, delom otupelošću na tugu – kao idealnu sliku koja robuje špijunskoj prevari i kroz nju uzima danak kovčegom napravljenim tako da se širi srazmerno sa ljudskom dušom i ljudskim telom, ne mogu a da se ne pitam: da li je možda sve to moglo bilo drugačije: da li sam mogao daske slomiti dok su jos bile krhke? Sad mi ne preostaje mi ništa drugo no da sahranjujem okovane godine i dajem im počast na isti način kao što nacionalna istorija daje pomahnitalim junacima koji su bezglavo jurišali u već unapred izgubljenu bitku, nadajući se da ih ona neće oduzeti slavu. Eh, Prijatelju moj, isuviše je tereta nabačeno na čovečija pleća i kad tad moraju pući pod pritiskom. Ipak, jednu stvar mi niko ne može oduzeti: ljudsko pravo da svojom slomljenom rukom pišem o prirodi bola nastalog usled borbe za vazduh.

Pre no sto počnem navlačiti nit sećanja, ne mogu a da ne spomenem sinoćnji san. Sanjao sam sobu; njen prostor, onako tiskav, istovremeno zagušljiv i ispunjenu nemom, gustom pomračinom, prihvatao je moje opruženo telo ne dozvoljavajući mu da dodirne tlo. Nisam osećao lakoću, kao što je uobičajno u tom slučaju, vec teret unutrašnjih organa od kojih kao da se u svakom nalazilo kilo gvozdenih opiljaka. Telo otežano njima, borilo se da ostane iznad tla uprkos magnetnoj sili poda koja je bez milosti osujećivala njegovu nameru. Strah, gnev i beznađe sa svojim maskama su spoticali jedno drugu u prljavoj igri za prevalast na dušom. Kroz tu agoniju, u odsustvu naznake svetlost i prisustvu nemoći koje se javlja bez oslonca o čvrsto tlo, moje jadne godine ponovo su prošle, onako kaleidoskopski pored mene, a neka čudna ironija ih je vrtela u mraku samo zabave radi. Tad se pojavio i on. Kočijaš.

Nisam isprva znao niti slutio šta njegova zapanjena mršavost, četvrtasta glava ukrašena „mefistofelovskom“ bradicom usađenoj na jače isturenoj donjoj vilici, kao i stari ogrtač i bič koji je držao u desnoj ruci (znatno krupnijoj od leve) sa nekom vrstom prezrenog dostojanstva blisko povezanog sa godinama „šibačkog“ iskustva i sadizmom njegovog poziva predstavjaju, sve dok se zidovi sobe nisu počeli sužavati i preobražavati u neku vrstu kočije kakve su se viđale na maglovitim ulicama Londona u drugoj polovini devetnaestog veka. Smogao sam snage da se oduprem jezi koju je izazivala kočijaševa pojava i dohvatim sedišta prekrivenog jelenjom kožom. „ Znaš li kuda te vozim?“, zapita Kočijas,“ Ne.“ odgovorih. „Pa, vreme je, vreme je da sud kaže svoje“. I tad se ču zvuk biča i začuše se i praporci konja i kočija naglo jurnu.

Kroz male, pravougaone prozore kočije nazirao se sumrak, tek sa blažom naznakom jarko crvene svetlosti koja je izvlačila linije nad krovovima opustelih kuća. Predeli su se smenjivali: kuće, drveće, proplanci, reke, mostovi, šljunak, pesak, blato, uplakane devojčice, stasiti mladići, neuki pastiri, raščupane bogomoljke i bradati bogomoljci, ostavljene supruge, razroka siročad sa praznim zdelama, lažni sveštenici što potkupljuju budale...filozofi, naučnici, advokati...i svi oni, ta masa bezimenih ljudi sa bezimenom prošlošću koja čak nije ni imala poštovanja da im kaže zbogom, bili su povezani nekakvim lancima, nevidljivim doduše, ali sam ih ja u srcu osetio. Osetio sam neraskidivu tugu kako se probija niz hiljade pora na mojoj koži podsećajući me da čitav pejzaž otkriven pred mojim očima, kroz sekvence ljudske patnje, sujete i uvek svestranog bola rođenog odvajanjem, nije ništa drugo do li skup atoma koji čine moje biće i da ono nikad ne bi ni postojalo da nije njih. Nakon nekog vremena jarko crvena svetlost je počela da odnosi prevlast nad nebom i skoro prkosno uzimala ulogu glasnika vatre. Put se sužavao, i sve više i više osećao se suvi dah pustinje – a na jednom delu, i to onom gde se završavao, odnosno mestu gde se „ulivao“ u beskonačnost peska i žege, nalazila se tabla na kojoj je bledim latinskim slovima bilo ispisano - Ad tempus vitae (Doživotno).

Nakon izrečene presude probudio sam se u znoju i počeo, po ko zna koji put, u tim ranim jutarnjim časovima čeprkati po svom promašenom životu i iznova prelistavao njegove stranice; sve misli, strasti, dane zanosa, dane tuge, kidanja u duševnom mukama. I ponovo ista stvar: smisao nedostaje. I onda se jos jednom (za svaki slučaj) pitam; jesam li voleo, jesam li mrzeo? Jesam li se smejao? Jesam li išta tražio? Mislim da sam od svega toga našao samo jednu neoborivu činjenicu koja glasi da je ljudsko srce ogromno samovanje u koje niko ne može da prodre. I ta soba, ta moja lična katakomba, taj zatvor koji nosim vazda sa sobom, ni u njega više niko ne može da prodre. Vrata tog zatvora vise ne otključava saosećanje, ni svež humor, ni iskren osmeh, ni čista ljubav; NIŠTA! Nakon mnogo godina čuvar je shvatio da više nema smisla, i da je sve sad u redu, otišao do drugih vrata a ključ poneo sa sobom.

Želeo sam da se istrgnem iz njene utrobe i pregrizem vrpcu koja mi je zavezala dane mladosti čvorom promašenog života. Toliko sam nekad želeo da sklopim oči i probudim se na nekom drugom mestu: spokojnom i srećnom, pa ma gde da se ono nalazilo. Ali, elem, moj nemi prijatelju, iz kože se ne može uteći. Koža, materica, utroba, soba, savest. Uvek te stiska neki omotac (bio on vidljiv ili ne) i određuje količinu i vrstu vazduha koji ćeš da udahneš samo da bi preživeo...

Gnev Gvida Ameide[6]

Seti se Hektore, seti se....pamćenje veruje pre nego što se svest seća. Veruje duže nego što se seća, duže čak nego sto se svest interesuje.

Tog prolećnog jutra, neposredno pred buđenje, Gvido Ameida – plemić iz Firence – trže se usled peckanja u stomaku praćenog blagim osećajem mučnine. Ustao je iz kreveta, napravio par koraka i raširivški ruke koliko je mogao, istovremeno se uzdižući na nožne prste i povijajući glavu unazad, proteže svoje vitko, od spavanja ukočeno telo. Prišao je prozoru. Prvi zraci blagog sunca umivali su mu lice ističući manji ožiljak na čelu ponesen još iz detinjstva, kad se kao dečak, uplašen prizorom nekog čudnog treptaja primećenog na kori drveta, naglo okrenuo rascepavši kožu o vrh grane. Urez sličan blagom poluluku nije se toliko primećivao na prvi pogled. Bio je vidljiv isključivo na jakoj svetlosti sunca ili noću, kad bi se isuviše približio licem plamenu sveće.

Gvido je važio je za plemenitog čoveka među firentinskim narodom; čoveka sposobnog da dobro prosuđuje ljudski karakter i uspešno izbegava zamke zla postavljene od strane niskosti ljudske prirode. Obrazovanje stečeno zahvaljujući privatnom učitelju mu je bilo solidno; srednjovekovni latinski je pričao dovoljno dobro da bi ga sagovornik mogao razumeti, iščitavao je dela Vergilija, Cicerona i Boecija, napamet znao Traktakt o uljudnom ponašanju i verovatno bolje od bilo koga iz familije – bliže i dalje – znao istoriju svoje zemlje i rodnog mu grada. I upravo je sada, u svežem jutarnjem vazduhu osećao miris baš te Firence, njenih stanovnika, njene pjace, njenih devojka, žena i majki, miris reke Arno, i u mislima čuo korake ranoranioca kako se krivudavo uspinju mostom Ponte Vekio. Miris sam priziva sećanje, a sa njim pred Gvidovim očima izranja slika stara tri godine na kojoj on, otac i brat hitaju do porodice Boundalmonte da obave zaruku njegove sestre i potpišu građanski ugovor o braku. I evo sad... E, kako vreme brzo prolazi; za svega dva meseca stiže dan kad će se obaviti dugo čekani verski obred. Tada će njegova sestra napustiti porodično imanje i svojom krotkom figurom, plemenitom dušom i pokornošću svetice blagosiljati dom porodice Boundelmonte. Tiho se radovao zbog toga.

Nakon što mu je veo sećanja oslobodio oči, Gvido se obukao, izašao napolje, umio i osvežio, a zatim uputio u šetnju imanjem.

Predveče, istog dana, do njega dopiru užasne vesti; Boundelmento Bouldanmonte, plemić za koga je njegova sestra bila zaručena, odlučio je da raskine veridbu i uzme za ženu bogatiju i lepšu: kćerku gospe Donati. Taj čin je bio više od šamarčine za njegovu kuću i porodicu. Bio je neoprostiv. Sestra je plakala, a braća i otac bili van sebe od besa. Nazvali su rođake iz porodice Uberti kujući plan o krvavom, osvetničkom pohodu.

Gvido te noći nije spavao. Sedeo je sam za stolom i posmatrao plamen sveće. Uočavao je njegove odsjaje, senku na zidu, raznovrsne pokrete plamička, a oni trnci od jutros sve su se više i više, epidemijski širili duž njegove duše poput tumora ili kojekakve zaraze kojoj čovek ne može izmaći i svestan je da će joj podleći kad tad. Lik Boundelmentov uznosio je mržnju i bes, dok nije toliko nabujao unutar njega da mu se činilio kako će svakog trenutka eksplodirati. Nije to bio Boundalmente kao čovek koji je izmamio suze njegovoj sestri i pljunuo na čast njegove porodice: ne. On je sad simbolizovao, nekim slučajem, njegov promašen život. Bio je dovoljno drzak da odseče vrpcu na kojoj je vislia Gvidova svojevoljna pokorenost tradiciji i pravilima života koji je živeo kao i drugi pre njega. Bio je dovoljno drzak da uperi prst i da mu se smeje kao budali koja se pre par godina oduprela ekstazi Amorove strele razorivši u srcu lik Frančeske Kavalkanti zarad trubadurskog lika verne žene „prisvojene“ građanskim ugovorom svojih roditelja, a što je sada spavala na krevetu samo par koraka od njega. I što je jos gore, taj isti Boundalemente bio je isuviše drzak da pljune na svetu sliku Firence koja je, onako neokrnjena i čista, milovala Gvidovu dušu i u najtežim trenucima davala mu obećanje pripadnosti. Mrzeo ga je više od svih svojih zajedno. Želeo je da ga zadavi golim rukama.

Par dana nakon što je javno izneo svoju odluku i njome nagovestio tragediju jednoj familiji i predstojeći građanski rat, lišen griže savesti, Boundelmento je na uskršnje jutro, odeven u blistavo belo ruho, osedlao svog belog konja i uputio se do gospe Donati. Dan mu je izgledao predivan. Tek što je prešao most zaskočila ga je grupa muškaraca, oborila sa konja, i odvukla nekoliko metra od puta. Bili su to Ameide i Uberti. Prvi udrac ga je gotovo ošamutio, usledio je zatim i drugi i pregršt njih, krv mu se slivala niz čelo i u nejasnim obrisma video je figuru jednog čoveka kao se probija i gura druge kao da će ga odbraniti. Tek kada su se svi odmakli shvatio je koliko greši. Bljesak sečiva pratio je prodoran glas : „Umri gade“.

Zadnje reči koje je žrtva nerazgovetno izustila bile su: „zar nemam pravo na život i ljubav, zar nemam...“

 „Imas pravo na pakao, stoko“.

Gvido Ameida mu je tri puta zario nož u trbuh, a u naletu slepog besa nadljudskom snagom je gurao svoje rođake, samo da bi izvršio taj krvavi čin. Opijen bezumljem, tek što se malo vratio k sebi, primetio je jednog franjevca, svedoka ubistva. Zaprepašten, pripadnik franjevačkog bratstva samo je zgroženo, drtavim glasom obojenim tugom izustio.

 „Braćo moja, braćo, zar nije i on božije dete? Zar nije i on bio nečije majke sin?“

Ameidu čisto probodoše te reći. Kad ih ču, odjednom mu zadrhta donja usna, a lice mu se iskrivi nekako neobično kao da će svakog momenta da brizne u plač ili vrsine svom silinom. No, on ne uradi ni jedno ni drugo, no pade ničice na zemlju, na kolena, i obori glavu a iz ruke mu ispade nož. Jedan od rođaka podiže ga i udalji od žrtve i scene koja je usledila. Ostali članovi porodice zatim su isekli Boundalmentija na komade. Čitav događaj se odigrao pored drvene statute boga rata – Marsa – i taj gnusni čin je bio, kao što je i dolikovalo sceni, početak građanskog rata u Firenci te 1216. godine. Ali nije samo Mars bio svedok tog prizora, u Gvidovom slučaju bio je još neko; neko čiji zlokobni pogled mu je prorekao sudbinu jos mnogo godinu unazad, na kori jednog drveta...

Godina je 1228. Opatija na severu Italije. Liturgijski čas se završio. Nastupa povečerje. Napolju besni nevreme, a monasi se spremaju na počinak. U omanjoj keliji manastira jedan srednjovečni, mršavi monah gustih crnih obrva i suvih obraza kleči na kolenima i svojim, nekad pronicljivim a sada tupo prodornim pogledom, posmatra zid. Vec duže vremena on tako odmerava njegovu površnu uočavajući siluete ljudi iz raznih predela sveta i reljefe koje nikad nije uživo video. Ali on ne traži njih: on traži nešto drugo. Sedi on tako već 12 godina i nada ga ne napušta.

„Napokon si stigao“, ču najednom glas „ čekao sam te“.

Monah ne odgovara.

„Znaš, čekao sam te ovde i pre no što si se rodio i znao sam. Naprosto sam znao da ćeš doći jer nisi mogao izbeći sudbini onog predvečerja kad si me ugledao. Pozvao si me u goste i ja sam stigao.“

„Da li si spreman da kreneš na put?“

„Da“ reče odsečno monah. Tada se blago nasmeja. Snažan, tup udarac ču se sve do hodnika i jedan od monaha otvori vrata kelije. Kad je ugledao prizor, unezveri se i poče zapomagati. Skupiše se i ostali monasi. Lice čoveka koji je ležao na podu bilo je prekriveno krvlju, skoro celo, izuzev malog dela na vrh čela posvećenog plamenu sveće da mu učinio što vidljivijim ožiljak iz detinjstva.

„Jadni brat Gvido, neka mu se Bog smiluje. Otkako je došao kod nas i zamonašio se, tragični bol ga nije napuštao ni jednog momenta, a sada... sada je sam sebi razbio glavu o zid. Kakva tragedija.“

Komentar

Razmatrajući čitav ovaj događaj na astrološkom nivou, oko golicaju tri važna faktora: vreme kruži (kreće se ciklično) i predstvalja pokretnu sliku (ili slike iz) večnosti, događaj(i) je sa astrološke strane sagledavanja realnosti veoma blizak dešavanjima pod okriljem konjunkcije Marsa i Satruna a slikovito izražen preko Meseca i, kao treće, on nije „akutan“ iliti jednoživotan, već evoluira na specifičan način koji mu omogućava vreme, a prostorno ga razvijaju različite persone (Al-Mahani, Hektor N. i Gvido Ameida) putem svojih planetarnih percepcija (način viđena i delovanja, o čemu će još biti reči). Za čitaoce koji slabo barataju astrološkim pojmovima, moram napomenuti da je konjunkcija jedan “ukalemljen” aspekt (veza) dve planete koji ih čini nerazdvojnim na nivou natalne karte, s malom razlikom u daljoj klasifikaciji tj. kretanju preko dispozitora. Dispozitor je planeta koja vlada znakom u koji konjunkcija pada. To znači da ukoliko se malefična konjunkcija Saturna i Marsa (verujem da čitalac zna, ali nije na odmet napomenti da su to uvek „loši momci“) odigrava, na primer, u znaku Lava, zla kob može biti izražena preko, recimo, muške geneze, preko nepopustljive volje za moći, uprkos zidinama sudbine o koje se ta žarka želja odbija, preko mržnje prema autoritetima sl., ali, ukoliko je Sunce u Blizancima (kao dispozitor) može se desiti da zahvaljujući kreativnoj strani svoje ličnosti (Lav = 5. polje) natus „nečistu silu“ pretoči u mastilo i putem pismene reči otisne je literarnim vodama kojima su plovili Akutagava, Strinberg, ili, pak, Po. Da, i Po uz malo Meseca (iliti mašte). To se zove konstruktivan izlaz, jer savršeno je ovo što rekoh o sunčevom delu.[7] Mada, nekad i ne mora biti tako s obzirom da su u astrologiji mogućnosti uvek polifone ili višeznačne – možda beskrajne, a ovo je samo jedan od primera i u mnogoj meri zavisi i od drugih astralnih fakotra (kuća, znak, aspekti i sl.). U svrhu rečenog, Baltazar nas u Al Manahijevom snu simbolično upoznaje i sa 12. polja, odnosno 12 zodijačkih znakova analognih sa 12 mundanih oblasti koja zahvaljujući kaleidoskopu nijansiraju život tog planetarnog entiteta: klasifikuju ga, i to je sve što može biti jer razdvajanja nema kao u slučaju, recimo, kvadrata (gde im je sudbina različita zahvaljući dispozitoru) te je ključno pitanje njihove dalje sudbine izraženo baš kroz promenu sredine. Dakle, kao što smo videli, združenosti Marsa i Satruna je pre svega izrazito neugodna i otvara vrata demonskoj sili što se grči na putu kroz svet nezaborava i krutih osuda, potisnutih želja za osvetom, celibatom inatnom vrlini ljubavi, zgroženošću nad činom milostinje. Neki kažu da se đavo preko njega spušta na zemlju, neki da posredstvom njega zbore bića skrivena u Valprugijskoj noći, neki da je to vrh sečiva katane prislonjene uz stomak samuraja uvek spremnog pre na harakiri nego na pokoru, i stoga je sigurno da Mars –Saturn neće klenuti; makar mu i noge lomili. Na put milosti se sa tim aspektom teško izlazi. Šta je kažem? Đavo će ga znati. Znam samo da tu nema mira i da je princip akcije na kojoj počiva Mars uhvaćen u zamku principa kontrakcije koja počiva na Saturnu, pa glava uvek udara u zid i da je nekad, negde, u prošlosti čovek svojim delom nešto gadno zabrljano (kako seješ tako žanješ) čim mu je sada onemogućeno da ispravno i skladno deluje, i time mu je suženo i omeđeno polje delovanja. O tome najbolje svedoče Hektorove reči... Koža, materica, utroba, soba, savest. Uvek te stiska neki omotač (bio on vidljiv ili ne) i određuje ti količinu i vrstu vazduha koji ćeš da udahneš samo da bi preživeo... Dakle, Baltazar nas čini svedocima gradacije jednog (ne)popustljivog karmičkog akta koji ima svoje varijacije i neformalno šara vremenom i prostorom: prvo Al Mahani na podsvesnom nivou (san) postaje „svestan“ prizora demona koji se šibaju i menjaju uloge (Mars stari preko Satruna) i biva uhvaćen pogledom (aspektom) ali tek kao potencijal; slika bez pokreta, arterija bez impulsa; da bi nam posle toga Blum oduzeo smernicu kretanja Hektorovim monologom prebacujući tako priču iz tačke A u tačku C, istovremeno budeći čitaocu i saosećanje. Tu aspekt već uveliko živi i dejstvuje iako Hektor ne zna odgovor na pitanje: zašto? Zašto ga prati zlehuda sudbina, i na kraju nam, kao zlokobni šaljivdžija Baltazar pruža ključ kojim se otključava brava problema. Taj ključ se zove Gvido Ameida i preteča je Hektorovog žitja. Upravo on svojom trenutnom, preteranom mržnjom upotrebljava nesrazmernu silu stavljajući tako u pogon sećanje sad sposobno da oblikuje karmički čin. Dalje, jasno je da bez obzira na kajanje i odlazak u manastir, Gvido je dužan da makar još jedan život provede ispaštajući što se na kraju uočava u ispovesti Hektora N. (ceolukpna ispovest može se pročitaiti u Zlatnoj grani) i klupko se odmotava sve više i više i više...

Na kraju krajeva, ko zna? Možda nas taj demon vuče ka samrtnom času zarad cilja koju nismo u stanju da razumemo i neprestano na putu ka njemu šapuće: neću služiti, neću pokleknuti, neću odustati i krenuću u bitku, možda ću i izgubiti, a ja ću baš onda udarati sve jače i jače dok mi se kosti ne slome...