Knjiga večnih stvari i događaja

Kažu da stopama ispisujemo životnu priču na zemljinoj kori. Kažu da obrisi naših koraka uobličavaju reči čije značenje nismo u stanju da razumemo, jer se slova, nalik sanjanju, uvek pomešaju pre no što uspemo da ih protumačimo. I kažu da onda, jednog dana, kad progledamo nebeskim očima, upravo onima koje smo imali pre no što je svet načinjen, to zemno pismo ostavljeno u amanet monoklima duše raspoznajemo sasvim jasno. I onda, bar tako kažu, dobijemo želju da napišemo još po neku reč koja nam je izostala, i možda, tek možda, tada stavimo tačku. To je želja koja drži tri sveta na okupu.

Negde početkom novembra, godine 641., dok su oblaci zgrčeni na nebu poput kojekakve pesnice viteza spremnog da odbrani čast svoje gospe najavljivali dolazak oluje stanovnicima Aleksandrije, blago pogrbljeni starac, sede kose i duge brade, u ogrataču od kozije kože nabačenom preko košulje od kostreti, sa pohabanim sandalama vičnim da svojim „ožiljcima“ predoče posmatraču dugi niz godina hodočasničkog poziva, pokucao je na vratnice čuvene biblioteke smeštene na kulturnim obroncima već pomenutog egipatskog grada. Otvorio mu je mlad čovek blago oborenog pogleda iza koga je krio dobrotu udruženu sa neiskustvom, i upitao straca kojim dobrom dolazi. Sve što je starac prozborio glasilo je: “Želim da vidim upravnika. Imam za njega knjigu od neprocenjive vrednosti koju nameravam na ostavim u amanet ovoj biblioteci”.

Josif – upravnik– čuvši vest od svog mladog šegrta, tromim koracima se spušta niz 38 stepenika, prolazi kroz hol biblioteke, letimično pogledom prelazi preko par naslova koje je viđao svakog dana (Organon, Methaphysics, Almagest...) i stiže do kapije. Uočivši figuru nepoznatog starca, u sećanju je istovremeno uočio i jedan dan svoje mladosti odeven željom da svoj život posveti potrazi za Bogom i ode u pustinjake. Taj dan je zauvek ostao na mestu gde su se ukrštali putevi duše željne Boga i uma željnog znanja. On je tada izbarao da odvažno korača stazom grčkih mislioca.

 „Kojim dobrom starče“, priupita ga glavešina.

 „Imam knjigu nad knjigama i priču nad pričama; bez početka i kraja, bez junaka i tlačitelja, bez vladara i prosjaka, a u njoj su svi ti događaji zbrani. Sada, stigavši do kraja ovog telesnog života, pre no što se u tihoj božanstvenosti izgubim, želim da ovom knjigom blagosiljam hram večne mudrosti. Zauzvrat, tražim samo veknu crnog hleba i bocu starog vina kako bih mogao da se pričestim pred večerašnji odlazak u božije odaje“

Prihvativši mali poklon platnenog poveza na čijim korica su veoma nevešto (gotovo kao dečijom rukom) bila iscrtana dva kruga spojena u jednu tačku (poput broja osam), upravnik je pozvao straca za svoju trpezu i time mirnog srca izašao u susret njegovoj skromnoj želji. Dok je hodočasnik obedovao u tišini, bibliotekar je listajući knjigu doživeo čudesno otkrovenje; ona zaista nije imala ni početak ni kraj. Stranice nisu bile numerisane na standardni način, već su bile proizvoljne: ukoliko čitalac otvori korice I pređe možda tri lista, u donjem desnom uglu može uočiti recimo ispisan broj 1866 umesto broja 6, nekad napisan arapskim, nekad rimskim stilom. Bez obzira na optičku varku i lake korice potpomognute sa nekih trista strana, knjiga je u sebi sadržala događaje iz svih svetova i vremena; one koji su se odigrali i one koji će tek biti odigrani, jer kao što se zna: jedan događaj sledi iz drugog, baš kao što se posledica rađa iz uzroka, kao sto Ištar predhodi Veneri, kao što snu predhodi java i, na kraju krajeva, kao što dete sledi put čoveka koji, uzgred rečeno, nije ništa drugo do sedi starac čije kosti odavno trunu u nekom sanduku pod tamnom zemljom. Ipak, mimikrija je bila neophodna radi zaštite od neupućenih umova i ispravnog sagledavanja kosmičke dubine, te se stoga knjiga čitala poput vremena – kružno, a ne pravolinijski. Upravnik je zatim podigao pogled i susrevši se sa isposnikovim čisto plavim očima priupitao ga; „Gde si je našao?“. Starac nakon što je otpi gutljaj vina pomalo nezainteresovano odgovori: „Beše to pre dve godine, jednog prohladnog jutra kad sam zahvatao vodu iz reke i penjao se okomitom stazom na putu do moje kolibe sa mešinom o ramenu pevajući himnu Bogu, uočih je tada. Ja, koji sam nem i gluv i pričam samo jezikom srca svom Ljubljenom, podlegoh iskušenju i uzeh je. Od tada mi đavo nije dao mira. Zvao me je svake noći da drugujem sa pričama. Hteo sam je zavrljačiti sto puta u bezdan, ali nisam smogao snage...“.

„Dobru si odluku doneo starče, veoma dobru“, prozbori Josif.

Te noći, prethodno se oprostivši sa starcem, upravnik pristupi strasnom isčitavanju knjige koju je nazvao Liber aeternus (odnosno Knjiga večnih stvari i događaja). Narednih nešto manje od godinu dana provodio je najveći deo dana izolovan u svojoj odaji savesno pročuvajući knjigu, a ostali bilbiotekari, primetivši promene u njegovom ponašanju, širili su među sobom glasine da je podlegao uticaju nečisitih sila (o čemu će još biti reči).

Naredne 642. godine, nakon što su islamski osvajači porazili vizantijsku vojsku u bici kod grada Heliopolisa i zauzeli Aleksandriju, nad sudbinom biblioteke nadvila se senka tragedije. Kada je jedan od vojskovođa upitao kalifa Umara šta da rade sa knjigama, on je jednostavno odgovorio: “One ili su u suprotnosti sa Kuranom što znači da su jeres, ili se slažu s njim što znači da su suvišne”.

Ipak, nekim čudom knjiga je preživela i danas se Liber aeternus, taj drevni knjiški unikat metafizičkog karaktera kome se pripisuju magijski elementi, nalazi na jednom od redova polica biblioteke Aleksandrina u Egiptu i dostupan je samo malobrojnom krugu ljudi. Njen pisac je nepoznat, njena sadržina nesaglediva, njena pouka skrivena. Što se tiče Josifa iz Aleksandrije, legenda kaže da je u zadnjem trenutku svog života, pred isukanom sabljom tamnoputog Arapina, prsnuo u grohotan smeh držeci knjigu u ruci. Poslednje reči bile su mu: „Non uno i uctu arbor cadit“ (Od jednog udarca drvo ne pada)“.

Pre dve godine imao sam priliku da posetim taj nadasve veličanstveni kulturni spomenik i osobenu privilegiju da prelistam par stranica knjige. Međutim, oprez je neophodan, jer svako duže iščitavanje od pola sata nosi opasnost po duševno zdravlje. Tih par priča (odnosno zapisanih događaja) otkrivenih pred mojim samrtnim očima u tišini knjiškog carstva i dan danas sveže pulsiraju u sećanju. Ono sto Liber aeternus čini specificnim i značajnim u ovu svrhu je i činjenica da je svaki događaj u manjoj ili većoj meri povezan sa planetranim entitetima, njihovim delovanjem i njihovom percepcijom, i upravo će o toj međusobnoj povezanosti događaja, likova i planetranih sila u narednim izlaganjima i biti reči.

Baltazar Blum

PRVA PRIČA

RIBAR LJUDI (a.k.a Jupiter u Raku)

 ''Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici; i poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“

(Jevanđelje po Jovanu 8; 31)

Ovako sam čuo: mnogi karavani iz svih krajeva sveta onomad su se susretali pred ulazom u Aleksandriju, a njeni trgovi vazda su bili puni grnačara, ribara, trgovaca što piju vino iz lotosovih latica uz zvuke bubnjeva od kojih podrhtavaju krčme, zatim propovednika i jeretika – pristalica Bazilidove, Arijeve I Valentinove sekte, ali i prosjaka i lepotica zarad kojih su često izbijale javne tuče, a ako ne zbog njih, onda zbog Jevreja – čestih neplatiša poreza, ili pak buntovnika što su hteli da proteraju Rimljane.

U to doba, dok se hriščanstvo još gradilo i udaralo svoje temelje, a najmanje nesuglasice u mišljenju crkvenih autoriteta potezale dugogodišnje crkvene sporove, Aleksandrija je Ioš uvek važila za grad koji je po svojoj intelektualnoj i religijskoj tradiciji nadilazio mnoge druge, susedne religijske i trgovinske centre. Upravo u tom njenom znamenju ogledala se i prijemčivost, ili pre podložnost običnog naroda da usvaja reči podstaknute idejama propovednika – uglavnom lidera različitih sekti – čiji je osnovni cilj bio ubeđivanje neupućenih u „istinitost“ njihove doktrine. I baš se tu, na trgu velikog grada, jednom davno odigrao događaj, sad već toliko utisnut u moju dušu da čak i da poželim, jednostvano ga ne mogu izbristi iz najintimijih kutaka svog bića.

Desilo se to negde ranog leta, doduše prvi i poslednji put, da su se mudraci iz celog sveta okupili na jednom mestu. Beše tu gnostika: markijanaca, kerinta, valentinovca, ebonita i bazilidovaca; beše isto tako i neoplatonista, ali i derviša i mnogih gurua sa istoka: asketa, isposnika i jogina. Možda je tačno da je Istina jedna, ali toga dana zborila ja na stotinu jezika, narodu manje ili više poznatih. Čitava reka sveta sjatila se u centar grada da prisustvuje čudesnom događaju.

S jedne strane se čulo: “Stvarnost ovog sveta nije ništa drugo do borba dobra i zla, svetla i tame, i kažem vam da je čovek dosao na svet baš da bi zaratio s tamom. Tama ga najpre delimično savladava, ali on se uz svetlo i Boga oslobađa. Zato braćo uzmimo mač u ruke i sasecimo korenje zla.“ Taj energični propovednik nije imao milosti: iz očiju mu je izbijala vatra, a gromoglasne reči palile su sluh publike. Više je ličio na kojekakvog ratnika spremnog da svakog momenta krene u sveti rat. Premda, bilo je i onih koji nisu ostali ravnodušni pred njegovom pojavom i izrazili su mu divljenje.

„Braćo, ovo telo je bolest, leglo bluda i prljivaštine i treba ga savladati – samo je duša večna“, predočavao je, par koraka dalje, posve mršavi starac iskolačenih očiju iz kojih se naziralo svedočanstvo o putu bola koji ga je vodio do njegovog Boga. Nedaleko od njega, monah obrijane glave u narandžastoj odeždi, poprilično staložen u izražavanju, odmeravao je svoju propoved koja je učila da čovek radi dosezanja Istine treba da izbegava dve krajnjosti: udovoljavanje prohtevima u vezi sa strastima – to je po njegovim rečima bilo prizemno i primitivno, ali i upražnjavanje askeze koja je „bolna i nedostojansvena“.

I tako se žubor reči obijao o zidove remeteći mir gradskim golubovima i pacovima. Ipak, u čitavoj halabuci mogao se primetiti jedan mudrac duge prosede kose i još uvek tamne brade, blagog pogleda i spokojnog držanja odeven u pohaban ogrtač, kako sedi prekrštenih nogu na prostirci od palminog lišća. Njegova pojava odisala je zaraznom mirnoćom prema kojoj običan čovek, svetovnjak, hteo ne hteo, nije mogao ostati ravnodušan.

„A ti, Sveti čoveče, sta ti imaš da nam kažeš?“, začu se snažan glas krupnog mladića crne kovrdžave brade i istovrenemo pobudi pažnju nekolicini ljudi iz mase.

„Duša prepoznaje Boga jedino u ogledalu samilosti gde se čednost deteta i mudrost Solomona susreću po prvi put“, reče mistik.

Zatim se lagano podigao. U ruci je držao crvenu ružu sa sedam latica. Svetovnjaci su se okretali k njemu. Nastupila je tišina, a iz nje se rodila dobroćudna sila i nežno počela uzdizati latice ruže sve više i više ka nebu. Kada je prva latica nestala u vazduhu Mudrac reče: „Moje stupanje na božiju stazu bio je poziv iz srca; tek tada sam postao putnik“. Preostale latice su i dalje kružile poigravajući se na blagom vrtlogu iznad mnoštva začuđenih očiju, a kada je i druga latica izgubila sebe, mistik se nadoveza na predhodno izrečenu misao:“ Onda sam stigao pred kapiju pokajanja gde je pisalo: „Odrecite se sebe vi koji ulazite“.

Božija sila je k sebi pozvala i treću laticu. Nestala je bojažljivo, pomalo stidljivo, ali ne bez oproštaja koji je glasio:“ Kada sam prošao kroz nju, pokajanje me učinilo prosjakom praznih ruku“.

Tada jedna omanja žena sa detetom u naručju pred prizorom četvrte latica što nestaje, shvati da su je oči tog prosvetljnog čoveka, tako kristalno jasne i čiste, podsetile na dva zorna bisera što ih je jednom, u cvatu detinjstva ugledla na dnu izvora – nedaleko od njenog ognjišta. Nasmešila se, strah je nestao ustupivši mesto rečima uniženja: „Pognuo sam glavu i moj demon je bio slomljen“.

Svi su mogli primetiti kako se peta latica lelujala pod nebeskim prstima duže od ostalih, nevoljna da se oprosti od igre u božanskom vrtlogu, ali kad se i ona pozdravi sa pogledima prisutnih, začu se: “Vera me je održala, pojila i hranila mnogo godina“.

Nestanak šeste latice u naručju zaborava mnogi nisu primetili, jer je bila već odveć visoko na nebu, ali su zato jasno čuli reči: „...i onda sam se prisetio ko sam, i duša mi je postala čista kao medaljon na kome treba da bude urezano ime Božije“.

Sedmu laticu skoro niko više nije video, ali je ona svoju oproštajnu poruku prenela jasno i iskreno kroz usta mudraca; „Tek tada je ovaj putnik došao kući“.

Onda se desilo nešto čudesno. Kad su sve latice nestale, kapljice kiše počele su da sipe sa neba na narod ulivajući u njihove duše milost, nadu, veru i onaj jedinstven osećaj da iznad njih postoji neko, ili nešto, što ih čuva; što čuva njihove najveće vrednosti od zaborava i da će uvek biti uz njih, bez obzira na sve. Poklonili su mu se i prepoznali ga. Ostale mudrace je taj njihov masovni čin uvredio, a crkveni oci su tog propvednika počeli gledati sa osudom i žigosali izgnanstvom. Međutim, od tada, pa sve do kraja svoj žitija, on je stekao mnogo sledbenika i učenika, i pomagao ljude na ovaj ili onaj način i uvek bio rado viđen gost za njihovom trpezom u selima i gradovima. Ali to nije bio kraj, ne naprotiv. Makarijev život je bio samo jedna epizoda mnogo vece priče; priče bez početka i kraja...

Trideset godina pre i posle Makarijeve propovedi

„Makarije, sine, da li si siguran da želiš napustiti ognjište svojih dedova i rodnu grudu zarad potrage za Bogom?“ – priupita stamen i punačak čovek sa po kojom sedom u kosi i šakama izbrazdanim žuljevima od napornog domaćinskog rada.

 „Da oče“, odgovori mladić “moram krenuti na hodočašće, i iako vas volim više od svega, unutrašnji glas me zove i ne mogu ga odbiti jer znam da moja lutanja neće biti uzaludna, i jednog dana narodu ću doneti istinu“.

 „Ako je tako, vrata će ti biti otvoren u slučaju povratka, ali znaj da neću zaboraviti ovaj dan; ovaj dan kada si presekao vrpcu koja te je vezala sa tradicijom rodoslova“.

Mladić je samo pognuo glavu i sa tugom u glasu prozborio; „Zbogom oče“. Zatim se okrenuo ka majci i dvema sestrama. Srce mu se cepalo dok ih je ljubio u čelo na rastanku. Stari isposnik, mladićev učitelj, čekao ga je na kamili nekoliko metara udaljen od kuće. Makarije je krenuo ka njemu laganim koracima. Majka tada pade na zemlju kao proštac i zaplaka prekrivajuci dlanovima suzne oči, a kad je već uzjahao kamilu i životinja ga blagim kasom sve više udaljavala od najmilih, okrete se i uoči sestru kako mu daje znake da se vrati. U očevog figuri nazirao je osudu, a najmlađa sestra, Aheloja, potrčala je za njima dok joj je tunika otvorena na bedrima lepršala na vetru. Više ih nije video, ali sećao se te slike rastanka do poslednjeg svetovnog dana: prizora koji mu je stegao srce i puta koji mu je otvarao oči. Ali ipak, nije moglo ni biti drugačije: sve što je istinski vredno nalaže žrtvu – tako je odvajkada. Novi dom je našao na drumu gde su pesnici i proroci svih vremena gasili vatru svoje požude, a nakon spoznaje Jednoga, ljudi sa velikih daljina dolazili su da ga vide (gde god da su se njegove stope tada presijavale) i zvali su ga Ribar ljudi. Za vreme svog žitija poklonio im je koliko je mogao i mnoge duše iz paklenog ognja izbavio, ali uskoro, on to dobro zna, približava se čas njegovog nestajanja u tihoj božanstvenosti.

Tada mu pogled pade na drvenu klupicu gde je ležala jedna knjiga. Dugo ju je posmatrao kao da se dvoumi ili odmerava svoje misli u vezi odluke koju treba doneti a tiče se upravo tog podebljanog svežnja hartije. Zatim u sebi prozbori: Onog dana, u krčmi, nekoliko godine pre stupanja na drugu obalu, Tertulijan me je zadužio. Možda nisam trebao prihvatiti tu knjigu, ali njegov tihi autoritet udružen sa nadljudskom smelošću da meri vreme i gospodari njime, nije mi davao drugu opciju. Još se sećam njegovih reči: „Možda tvoja duša i nije sa ovog sveta, i možda si i ti bio tu pre Avrama i Danila, ali ne zaboravi da sam ja taj koji odmerava živote kraljeva i prosjaka, i tvoje telo, baš kao i svaka tvoja zemna stopa i stopa tvoga sledbenika, odmereni su podeocima moga metra.“

To reče i iz ogrtača izvadi peščani sat, spusti ga na zemlju i pesak poče da curi. Ja tada prihvatih njegov dar i obećah mu da ću kada vreme dođe, u tajnosti proslediti knjigu na sigurno mesto; nekom mudracu ili, pak, osobi koja je sposobna da je čuva.

Preostalo je još nekoliko sati i izgleda da će nevreme. Teški oblaci rasuti kao pramenovi džinovske grive preteće deluju na nebeskom svodu. Makarije nazu sandale, navuče na sebe ogrtač od kozije kože, dotetura se do stola i uze knjigu. Izašao je i poslednji put zatvorio vrata svoje kolibe sa ravnim krovom. Mogao je da vidi maršrutu predstojećeg puta sasvim jasno. Usne su mu se iskrivile u blagi osmeh.

Komentar

U Đotišu – drevnoj indijskoj grani astrologije – naziv za planetu (tj. grahu) Jupiter je Guru. Ta činjenica u mnogome govorio o jednoj bitnoj osobini pomenute planete i ljudima koji nju u većoj meri predstavljaju na objektivnom nivou. Jupiter, između ostalog, simboliše i mudrosti tj. mudraca i u toj ulozi se i pojavljuje u ovoj priči. On govori o filozofiji, o duhovnosti, o inteligenciji i znanju, ali ne onom osnovnom čija namena se prevashodno ogleda u povezivanju apstraktnih pojmova i ideja. Ta osobina više je karakteristična za planetu Merkur (kao i osobine domišljatosti, analitičnosti, logičnosti...). Jupiter nosi priču o shvatanju i dubljim uvidima. Tu možemo uočiti, recimo, teologa koji kroz svoju profesiju na najbolji način prezentuje određenu religioznu ideju ili verski ideal, možemo videti i sveštenika u hrišćanstvu, rabina u judaizmu, ilsamskog hodžu, a ako se odvažimo da zagrebemo malo dublje ispod površine egzoternog i stupimo u dodir sa ezoternim obličjem duhovne misli, u njemu ćemo uočiti i gurua, i derviša, i gnostika ali i zen monaha. Dakle, mogućnosti su polifone (višeznačne) i sve zavisi od klasifikacije Jupitera određenim zodijačkim znakom u kome se nađe ali i aspekata koje prima od drugih planeta. Uočljivo je i da Blum u prvoj priči uzetoj iz Liber aeternusa u sceni gde se razni propovednici okupljaju na ulicama Aleksandrije, čitaocu predočava nešto tome slično nudeći nekoliko mogućnosti: u jednoj sceni vidimo nastup propovednika gde se oseća preteča ili arhetip imperijaitičkog misionara (Jupter u Ovnu, recimo), u drugom slučaju, na primeru askete koji kao neophodan preduslov stizanja do Boga propoveda odricanje od sveta i napuštanje čulnih zadovljstva, možemo osetiti delovanje Jupitera u Jarcu (recimo) dok treći, uzdržan budisticki monah odan učenju o srednjem putu može oslikati Juptera smeštenog u znaku Device, ali i Vage.

Ipak, pošto je glavni akter ove priče Jupiteru u Raku, on je sposoban da postavkokm u tom znaku da najviše od sebe (egzaltacija), pa kada već pričamo o duhovnoj potrazi treba da imamo u vidu da se mudrost (dakle, Jupiter) tu konektuje, s jedne strane, na intuiciju i dušu (Rak), a s druge, seže daleko u prošlost, s obzirom da je Rak znak kojim vlada Mesec i u sebi sadrži princip arhaičnog (drevnog, starog) vodeći tako Jupitera ka izvoru sveg znanja, ka izvoru najbitnijeg znanja: znanja o duši. Odatle ono čoveku postaje razumljivo i shvatljivo bez potrebe da se podlaže procesu sistematizacije. „Hvata“ se živo i na praktičan način prenosi i doživljava (videti zen priču Šoljica čaja). Upravo stoga se uočava, već na prvo čitanje, da Makarije u svojoj propovedi ne ubeđuje narod rečima kao ostali (ljudi, publika, masa – svi su oni na astroloskom nivou predstavljeni Rakom i Mesecom), niti ga podstiče da se povinuju njegovom učenju na bilo koji način. Ne, uopšte. On ih oseća (a i oni njega) i na živ, plemenit način, prikazuje im mapu puta koji je prešao, mapu duše sa sedam stepenika (čakri). Zapažamo i da je put Istine koji Makarije prezentuje narodu na trgu dosta sličan stazi sufija (iako nam pripovedač ne otkriva kojoj religioznoj školi pripda) gde je lunarni simbolizam dominatan (naravno, uz jevrejsku tradiciju koju astrološki simbolizuje znak Raka; najstariji narod) a baziran na sedam faza kojima se uspinje do cilja (lestvicama – analog egzaltacije) a tiču se stupanja na stazu, pokajanja, siromaštva, borbe sa demonom koji prezntuje niza nagonska duša, vere u boga, prisećanja i konačnog otkrovenja.

Zna se i da je Mesec, ne samo na nivou astrološkog simbolizma već i opšteg, predstavnik diskurzivnog, posrednog znanja, i njegova je uloga da odražava (ogledalo) sve sa čime dolazi u kontakt. Na najvidljivijem nivou odražava svelost Sunca, ali na dubljem i svetlost znanja prihvaćen preko Juptera. Spoj te dve planete često čoveka nagoni da luta, traži svoj duhovni put, čineći ga time često strancem među svojim bližnjima (pogledati Lutalicu Halila Džubrana) i upravo usled te potrebe glavni junak ove priče napušta svoje ognjište i stupa na put svog životnog hodočašća, ali isto tako uočavamo da godine provedene među porodicom (Rak) smatra najdragocenijom uspomenom ponesenom kroz ovaj svet. Da je on u Raku dostojan i nezamenjiv čuvar, ne samo religioznog već i porodičnog blaga koje se prenosi kroz generacije (Mesec), Blum nam simbolično predočava kroz tugu i žalost u sceni Makarijevog napuštanja porodičnog ognjišta i odlaska u isposnike... Majka tada pade na zemlju kao prostac i zaplaka ...sestra mu daje znake da se vrati... neću zaboraviti ovaj dan kada si presekao vrpcu koja te je vezala sa tradicijom rodoslova...

Inače, termin egzaltacija (ushićenje, oduševljenje) u astrologiju su uveli su još drevni astrolozi tj. mudraci iz aksijalnog doba (u pitanju je doba koje je u duhovnom smislu bilo presudno za našu civilizaciju (Axis mundi) i trajalo je od 800 – 100 godine pre n. e) a kojima, uzgred rečno, današnji, savremni čovek po svojim shvatanjima vrednosti nije ni do kolena. Taj termin na astrološkom nivou označava da je planeta koja se nađe u znaku svoje ushićenosti (a svaka od sedam planeta ima svoje zodijačko mesto (znak) u kome je egzaltirana) sposobna da da maksimum od svoje simbolike na objektivnom i subjektivnom nivou, a sve u zavisnosti od njene osnovne prirode, dok je znak i sve ono što je simbolizovano njime slavi, veliča i uzdiže. Tako se Jupiter u Raku na objektivnom nivou između ostalog može predstaviti kroz poštovanog učitelja u nekom selu ili manjem mestu ili, pak, porodičnog sveca zaštitnika ili gostoljubivog domaćina čija vrata doma su stalno otvorena gostima, ili čak advokata kome je pre svega stalo da zastupa prava naroda i staje u njihovu odbranu i sl.

Suprotan terminu eglaztacije je termin pada i tu isto, u velikoj meri od planete zavisi da li će ona biti unesrećena (recimo kao Mesec u Škorpionu, kome je tu otežano da iskaže najčistije osobine nežnosti karakteristične za njega usled dodira sa strastima) ili se ponašati primitivno i nagonski (kao recimo Mars u Raku čija malefičnost vođena emocijama u svakom slučaju ne može doneti ništa dobro i pozitivno ali zato može biti podstrekač porodičnih svađa i sl.). Videli smo, u prilog tome, da se na jednom mestu u priči vezanoj za uzdizanje latica i slikovit opis etape puta koji prelazi mudrac Makarije kaže: „...pognuo sam glavu i moj demon je bio slomljen.“ Upravo taj demon u većini slučajeva prezentuje baš onu nižu ili nagonsku dušu.

Elem, treba još napomenuti dve bitne stvari vezane za naslov prve priče i, uopšte, naziv Ribar ljudi. S jedne strane, tako su zvali sv. Petra u Jevanđelju, a s druge strane (i u ovu svrhu bitnije) Ribar ljudi označava čuvara duševnih vrednosti, onoga ko spašava ljude od propasti: apostola, preobratitelja, propovednik, dok je ribarenje u tom smislu simbol propovedanja, a riba koju treba uloviti je čovek koga treba probratiti.

I na kraju, sto se tiče kratkog pojavljivnja Tertulijana i njegovog susreta sa Makarijem; o tome će još biti reči u sledećim pričama. Svakako da on igra važnu ulogu u opusu Liber aeternus i svaki čitalac koji manje ili više barata sa astrološkom simbolikom, može pretpostvaiti koja je preneta kroz njegov lik na ovom mestu oživljava svoju ulogu.