Ludvig Van

Bez velikog karaktera nema velikog čoveka, čak ni velikog umetnika, niti ikog ko bi bio kadar za velika dela. Ostaju samo šuplji idoli ništavne pučine: vreme ih ruši u isti mah. Nas se malo tiče uspeh. Valja biti doista velik, a ne samo naizgled. Život tih karakternih ljudi bio je gotovo uvek, jedno dugo mučeništvo. Bilo da je tragični udes hteo da iskuje njihovu dušu na nakovanju fizičkog i moralnog bola, bede i bolesti; bilo da im je život bio opustošen, a njihovo srce iskidano od bezimene patnje i poniženja. I ako ih je snaga načinila velikim, to dolazi otuda što ih je takvim činila i nevolja. Neka se dakle ne žale isuviše oni koji su nevoljni: najveći u čovečanstvu s njima su. Oni će nas utešiti. Iz ovih svetih duša bije izvor spokojne snage i moćne dobrote. Nije potrebno čak ni da ispitujemo njihova dela, ni da slušamo njihov glas – iz njihovih očiju, iz povesti njihovih života, čitamo da život nije nikad uzvišeniji, plodniji – i srećniji – nego kad je prožet patnjom.

Romen Rolan

Ludvig van Betoven – biografski okvir: život i delo

Betoven je pesma ranjene duše, duše koja je izgubila dah i kojoj se vraća dah, koja oživljuje i koja za to zahvaljuje svom Spasiocu… Ima li pobede koja je ovoj ravna? Koja je to Bonapartina bitka i koje je to austerličko sunce dostiglo svojom slavom ovaj nadljudski napor, ovu sjajnu pobedu koju je ikad zadobio duh? Jedan nesrećni, bedni, usamljeni, bolestan čovek, kome je svet uskratio radost, stvara je sam i daje je svetu. Kuje radost svojom bedom, kao što je to rekao u jednoj rečenici punoj ponosa, u kojoj je izrazio sav svoj život. Ta misao geslo je svake herojske duše: Kroz bol u radost.

Romen Rolan

Poslednje godine života (1826-27) učestalo je viđan u rustičnoj bečkoj pivnici smeštenoj u predgrađu izveštačenog grada mondenskog duha, kakvim ga je on oduvek smatrao, kako sedi u uglu od dima zagušljive taverne, predan skiptru rezignacije; skrušenim ritualima sastavljenim od prostih kontemplativnih radnji uvlačenja jeftinog dima iz duge duvanske lule, kratkih vinskih gutljaja i odmaranja, katkad poluotvorenih – normalno blagih i sitnih, a u nadanuću, ili kakvoj srdžbi, divlje iskolačenih – duboko usađenih očiju, na kopiji slike Botičelijevih Svetih porodica, okačenoj o prljavi kafanski zid, i to baš na ogledalima duše malog Bambina: deteta čiji je pogled, uprkos detinjoj bezbrižnosti samog trenutka, u sebi skrivao predstojeću tragediju.

U gornjem džepu kaputa držao je sveščicu za razgovor, kako ju je zvao, jer se sudbinski naum sredovečne gluvoće, sadističko odnegovane, mučne boljke, da bespoštedno bude hitnut ka kneževini bezglasja, najzad obistinio i skotrljao pred vrata staračkog doma: trideset mučnih godina (simptomi bolesti su se prvi put javili 1796. godine u vidu snažnih šumova, a 1799. prerasli u osrednju nagluvost) uvećavanja kataralno hroničnog oboljenja Eustahijeve tube sa svim posledicama, dosegla je vrhhunac učinivši da više ne čuje skoro ništa, i stoga, kad bi sreo ponekog dragog prijatelja, rođaka, poznanika po istom zvanju, sa dobrim ili manje dobrim (da ne kažemo rđavim) namerama usmerenim ka osujećivanju Ludvigove umetničke inteligencije, on bi vadio tu sveščicu za razgovor i, povisivši glas kao što to gluvi rade, rekao mu da napiše ono što je hteo da ga pita.

Tako se tog jesenjeg popodneva u maloj čađavoj taverni našao i Betovenov prijatelj Braun fon Brauntal. Prišao mu je, srdačno ga pozdravio, seo je za njegov sto i pismenim putem, preko vidljivo iškrabanih stranica notesa, priupitao ga za zdravlje, za predstojeće muzičke poduhvate, za istinitost namere da u skorije vreme krene na put do sinovca kako bi mu obezbedio budućnost. Ludvig mu je na sva pitanja, van svake nepotrebne opširnosti, dao najiskrenije odgovore, uz, kako se to Braunu činilo, dirljivo tugaljiv osmeh. A onda ga je zainteresovalo da li namerava da poseti i Bon, reku Rajnu, njen krajolik, zavičajne predele... Tada se desilo nešto čudno.

Ugasla kafanska svetlost senčila je klonulo atletsko telo odenuto u tamno, iznošeno odelo. Brižno prilegavši uz levu stranu njegovog izboranog, ali još uvek snažnog čela, opuštenog, nekad rumenog, ciglasto crvenog a sad od bolesti požutelog obraza i odmetnute jamice na sveže obrijanim, stisntim flamanskim vilicama, bivala je vidno zasićenija. Po zaposvesti čeonih mišica, osorne obrve privlačile su se jedna ka drugoj, nad kratkim, četvrtastim nosem, gde ih je promišljeno “sekla” arogantno usečena bora. Njen tvorac je verovatno želeo, iz nekog samo njemu znanog razloga, da baš ona, svojom dominantnom pojavom, posluži kao vodilja svim ostalim čeonim godovima iscrtanim asimetrijom realizma. Iz tako osenčenog reljefa lica mogla se naslutiti estetika posebne kategorije vanvremenskog genija: ne ona bezuslovna, dodvorena utisku impresije samom po sebi, već uslovljenja uvertirom za rastegljiv dramski efekat; varijabilan lajtmotiv nadolazećih uspomena; propoved neuspokojenog sećanja zapisanog na svitku lične istorije detinjstva, tek malo stešnjenog uz stražnji deo očne jabučice, čisto da bi ruka minulog doba mogla skladno da je odmotava sve do zenice oka čineći tako tu uspomenu čitljivom u odsjaju zagušljivog skriptorijuma. Pojedini pasusi su popuštali mastiljasto sivu boju u neujednačeno plave oči koje su vazda, pa tako i ovog puta, na mrkom i tragičnom licu u dosluhu sa gustom, nekad vanredno crnom kosom (dosta sedih je izbilo s godinama), imale odbljesak crne boje, koja ipak, ma koliko je tragedija uznosila, nije bila kadra da zamuti prizore, sudbinski predodređene da se baš u tom trenu prelome u kaledioskopu vaskrlog vremena. Uočavao je sve jasnije i jasnije fragmente slatkog stradalništva, samoće i neugasle žudnje za tračkom večne radosti koja mu je navek izmicala. Očima je upijao i najsitnije detalje puštenog filma, ali letargične usne se nisu micale. Zastajkivale su, čekale, podvlađivale nedoumci; nemo probirale slike. Hitro su se, iznenada, u deliću sekunde, razdvojile jedna od druge, očevidno tražeci reč koja bi poput dleta probila tešku poledicu prislonjenu na kormilo istorije nesrećnog čoveka i povukla je za sobom u predeo suncem obasjan. Otvorena usta su ustuknula u bezglasju napatvorene zelje, nemo propustile vazduh, dajući tako znak zamišljenim očima da upotpune sliku nedoumice i prošaraju jedan cik-cak sa leva na desno, potpuno van fokusa na bilo kakav spoljni nadržaj. Tri sekunda zastoja i usne su ponovo prilegle jedna na drugu. Odlučile su se za tišinu. Zatim ih je, verovatno nesvesno, ispućio tako da je prednji deo gornje usne skoro doticao vrh lavovske gubice tek malo povijene ka dole; ka usnoj piramidi. Kliznim pokretom je prešao prstima preko usana vračajući im normalno stanje, dok je jagodicu kažiprsta još neko vreme zadržao na njima, pritiskajući ih i lupkajući ih odmerenim pokretima i to načinom, zapravo gestom kojim se otkriva bitno premišljanje unutar samog čoveka. Braun je to osetio, i sve vreme ga je nenapadno posmatrao, krajičkom oka, svestan da se u duši ovog genijalnog, socijalno nikad ukrotivog čoveka vodi nekakava, njemu još uvek nepoznate emocionalna bobra. Znao je da će uskoro uslediti interesantana priča. Strpljivo je čekao… desilo se: u mislima se on popeo uzbrdo, video je ponovo puteljak duž mirisne ranjske doline kojim je jedared kao mladić hodio, osmotrio je horizont davnih dana, i reči su same krenule…

Prvi put je udahnuo vazduh jednog prohladnog bonskog podneva, meseca decembra 1770. godine u kućici čija je spoljašnjost (ali i untrašnjost) odisala bedom. Majka, koju je obožavao i doživljavao kao najbolju prijateljicu, a čiji prerani odlazak iz doline suza, sedmnaest godina kasnije skoro da mu je rasparao srce, bila je sluškinja, kuvareva kći; skromna žena, privržena dobroti i moralu. Često se tih prvih dana rehabilitovanja od nemilog gubitka olakšavao pred prijateljima u ispovesti da od njega ne bi bilo srećnijeg čoveka kada bi mogao da izgovori slatku reč majka a da je ona može čuti. Otac mu je nosio dve titule: titulu osrednjeg tenora i titulu nepopravljivog alkoholičara vođenog ambicijom da svog malog četvorogodišnjeg sina učini slavnim muzičarem, takoreći čudom od deteta, jer je on, kao pripadnik cenjenog muzičkog sveta i glava porodice sa širom otvorenim (pijanim) očima, primetio da mali Ludvig često tapka po dirkama pijana, te je, nadražen vizuelnim utiskom, kao i analogijom sa decom čudotvorcima iz ne tako daleke prošlosti, ovaj ograničen um, pokušao do probije sopstvenu među katapultom fiks ideje o uspavanom dečačkom geniju dovoljno sazrelom da se hitno prene iz sna. Tako ga u četvrtoj godini života prikiva za klavsen čitave sate bez predaha, ili ga zatvarao u sobu sa violinom, ubijajući ga od rada. Koliko god pojedini Betovenovi biografi (između ostalih i Rolan na koga se autor ovde najviše oslanja) tvrdili da je malo falilo da se u tom periodu muzičke prisile Ludvigu ogadi umetnost za sva vremena, nije na odmet primetiti postojanje izvesne kontradiktornosti samog postupka, jer ako je verovati Aristotelu (ili Sokratu, ne zameri čitaoče na autorovoj rupi u pamćenju!) koji je jednom prilikom uglednog Atinjanina, nakon sto mu je ovaj doveo svog problematicnog, devetogodisnjeg sina na (pre)vaspitanje, srdačno uputio kući, besplatno mu pred povratak udelivši koristan savet da se deca ne vaspitavaju u devetoj godini već se psiholoski oblikuju do 4-5. godine (naznaka vremenskog razdoblja astrološkog Meseca!). Daleko od toga da je Betovenov otac bio psiholog, ili tome slično, ali je vođen vinskim nagonom da sina kroz spartanski režim uspne uz lestvicu slavnih Bahovih potomaka, verovatno doprineo tome da Betoven u nastavku života, sve češće pritiskan zlehudom subinom i hvatajući se u koštac sa istom, na udare bolesti i teskoba (za većinu muzičara sigurno nepodnošljivih), odgovara sve savršenijim kompozicijama gde je pesma duše koja ne pristaje na poraz, vec aludira na borbu do kraja, itekako uočljiva. No, bilo je tu sigurno udela i njegove flamanske krvi dede Ludviga, najznačajnijeg čoveka u porodici na koga je njegov unuk imenjak bespogovorno ličio, i upravo ga je ta flamanska samosvojnost sa tolikim crtama neukrotive prirode ( kurziv pripada Geteu) uznela u duševnim stremljenjima ali istovremno i otkrila razlog manjka čisto nemačkih disciplinovano-karakternih crta.

Muzička karijera se nastavlja: u jedanaestoj godini je član pozorišnog orkestra, u trinaestoj organist, a nakon majčine smrti, kao sedamanestogodišnjak, preuzima starateljstvo o svoja dva mlađa brata Karla i Johana, ali dobija i pravo na isplatu očeve penzije, s obzirom da je postojala realna opasnost, što su zvaničnici brzo shvatili, da je vlasnik propije, to jest proćerda na prostitutke i vino, te dovede decu pred prosjački štap. Uz sve te dužnosti prerane za njegov uzrast i brige oko staranja za nasušni hleb, mučila ga je i sve učestalija melanholija (njegovo prirodno raspoloženje sve do kraja života bila je seta, “neizlečiva tuga“). Ipak, u nabujalom spletu tragičnih sudbinskih okolnosti sličnih kojekakvoj mreži istkanoj da hvata mladosti bez radosti, odušak se iskradao niz popločan puteljak što je vodio ka maloj oazi spasenja: prvo, tu je bila reka Rajna; njen predivni predeo prekriven nesvakidšnim zelenilom, cvećem i brežuljcima, kao i žubor nemirne vode suncem obasjane, koji je, nalik šapatu ustreptalih rečnih duša, ehovao niz božanstveni krajolik. Betoven je do kraja života obožavao prirodu (Volim više drvo nego čoveka! izjavio je jednom prilikom). Drugo spasenje pronašao je u jednoj bonskoj porodici, izuzetno plemenitoj i nesebičnoj, sa velikim razumevanjem za tešku situaciju u kojoj se nalazio mladi Betoven, i navek spremnoj da mu nesebično pomogne; i finansijsi i na bilo koji dugi način. To je bila porodica fon Brajning. Prema dragoj Elenori, kćerki fon Brajningovih, drugarici iz detinjstva, gajio je (uzvraćene ) nežne osećaje i njihovo prijateljstvo, kao i docnije rođeno prijateljstvo sa Elenorinim suprugom Vegelerom, nadživelo je zub vremena – do poslednjeg dana nije prestajalo da bitiše.

U novembru 1792. godine, kao dvadesetdvogodišnji mladić upregnut žudnjom da realizuje umetničke vizije, ali i omamljen miomirisnim vihorom Bonapartine revolucije, Betoven je, kako se kasnije ispostavilo, zauvek napustio Bon, nastanivši se u Beč; tadašnju prestonicu nemačke muzike. Predstojeće godine proveo je bečkom predgrađu Hajligenštatu. Nikad nije zavoleo austrijski velegrad sitničarskog duha: isuviše sitničavog za inventivnog muzičkog genija kakav je on bio. Bečka površnost zadržala se do poznog stadijuma Ludvigovog stvaralaštva, i prevazišla ga na sraman način, kad se nakon premijere titanske Devete simfonije (verovatno najvećeg muzičkog dela svih vremena), bečka publika, uprkos prvobitnom masovnom oduševljenju i svečanim aplauzima, naizgled glasnicima obećanja zasluženog krunisanja muzičkog gorostasa, na kraju ipak, kao i odvajkad, stala uz Rosinija, očigledno ne shvatajući, uz sav napon pomodarskog uma, kako jedan čudan čovek jake inventivnosti, u doba dok se stidljiva muza umetnost ležerno brčkla u plićaku ni ne pomišljajući da sandalom kroči u one duboke vode nedokučivog muzičkog sveta, odvažno (da ne upotrebimo za oktavu grublji termin – prkosno!) i divlje maršira po toj predivnoj pozornici koju su naselili kompozitori komformističkog duha.

Elem, u martu 1795. godine ima prvi koncert kao pijanst. Koncert nailazi na dobar prijem. Iako zna da će put do potpunog priznanja biti mučan, ne gubi samouverenost; svestan je svojih vrednosti, veruje u svoju snagu. Piše u svoju beležnicu: „Hrabro! Uprkos svim telesnim slabostima moj će genije trijumfovati... dvadest pet godina... evo ih .. moje su!“ Komponuje tri trija op.1 i tri sonate za pijano op.2 i tada se dešava... Fortunae plango vulnera!

Prvi znaci gluvoće javljaju se godinu dana kasnije u vidu nagrizajućih bolova i teških šumova, te mu sluh, usled hroničnosti same bolesti (katar Eustahijevih tuba) i nekompetentne lekarske pomoći sve više slabi, a shodno tome, i gluvoća pomera granice, iako nikad nije doživela onaj stadijum potpunosti (100%). Betoven više godina tu svoju bolest, svoju slabost, nikome nije odavao; čak ni najbližim prijateljima, sve do novembra 1801. godine kada se pismenim putem ispoveda vernom prijatelju Vegeleru. Za tih 6 godina (1796-1802) običavao je sve više da živi pustinjačkim životom izbegavajući na svakom koraku društvo kako se ne bi primetili znaci čulne osakaćenosti. Svoju je tajnu želeo je da zadrži samo za sebe. Očajanje, bol, beznađe ga lagano slamaju i tačka pucanja doživljava vhunac. 6-og oktobra 1802. godine piše braći Karlu i Johanu čuveni Hajligenštatski testament koji mu je, s obzirom da grešnu nameru na kraju ipak nije sproveo u delo, verovatano poslužio kao neki vid katarze. (Nekoliko fragmenata iz istog) 

O, vi ljudi, koji mislite da sam pakostan, lud ili čovekomrzac, kako ste samo nepravični prema meni! Vi ne znate tajni razlog zbog čega vam se to tako čini... Ali pomislite samo kao je strašno moje stanje koje već šest godina pogoršavaju nevešti lekari. Varan iz godine u godinu, nadajući se poboljšanju, najzad sam se našao pred jednom dugom bolesti, čije lečenje će trajati možda godinama ako je uopšte moguće.... Bio sam primoran da se rano odvojim od ljudi i usamljeno provodim život. A kad sam pokušao nad svim tim da se uzvisim, ah, kako sam se grubo sudario sa žalosnim iskustvom koje je moja nemoć stalno obnavljala!... nisam mogo reći ljudima:“ Govorite glasnije,vičite, jer ja sam gluv! Ah zar sam mogao da otkrijem slabost onog čula koje je kod mene trebalo da bude savršenije nego kod drugih... Ah, to, to nisam mogao! Meni je zabranjeno da u društvu, među ljudima, u prijatnom razgovoru nađem oduška. Sam sam, potuno sam. U svet izlazim samo kad zahteva puka potreba. Moram da živim kao neki prognanik... Ali koliko je bilo moje poniženje kad bi neko u daljini čuo sviralu, a ja ne čujem ništa... Zbog takvih iskustava zapadao sam u očajanje, i malo je trebalo pa da sam učinim kraj životu. Samo me je umetnost sprečila da to ne učinim...

Kako su nevolje, po malignim zakonima Univerzuma – ne usuđujem se da kažem karmičkim dragi čitaoče, s obzirom da bi onda i ti i ja, završili u ćorsokaku nespozantljive dimenzije uzroka i posledica, kao dva kiklopa umišljena da gledaju trećim okom – klasifikovane kao čoporativna bića, jasno je da Alfa predvodnik, bolest svakako, nije važila za nepokoljebljivog vuka samotnjaka, već su je na putu Ludvigove propasti, pratila veoma strasna (ali nesretna) bića.

Dobri Vegeler, Betovenov odani prilatelj, jednom prilikom je, sa predanom istinoljubivošću u glasu, izjavio da su zaista bili retki trenuci kad bi se video sa Ludvigom a da ovaj nije bio obuzet nekom strašću. No, isto tako nije bilo teško zapaziti da je kod njega ta strast važila za vandredno čistu: bez iole niskost, prizemnih vulgarnosti kakva se obično vežu za telesna uživanja, tako da je Betoven, negde unutar sebe sigurno krio puritanski gen. On je nju, vođen kultom romantizma, i kao kolektivne utopije (početak 19-og veka; Bajron, Puškin, Šiler, Kolridž, Gete...) i kao individulanog čina, divinizirao pod okrilje ljubavi. Grozio se raspusnih razgovora i misli, pomamno se zaljubljivao, sanjao o sreći, pisao muzičke posvete i naravno u skladu s tim, doživljavo i česta razočarenja, jer se takav čovek, što se bez promišljanja da zaključiti, lako mogao načiniti ljubavnom žrtvom. Velika količina strasti zna da opustoši dušu i lako dovede do njene klonulosti. Tako je i ona doprinela Ludvigovom krahu tih početnih godina borbe sa sve težom gluvoćom...

Dve su ženske osobe ovenčale njegov ljubavni život: Đulijeta Gvičardi i Tereza fon Brunskvik. Prvu je obesmrtio 1802. godine (dakle, baš u vreme perioda krize i malo pre konačnog sklapanja testamenta) čuvenom sonatom Na mesečini op.27 (iliti Mesečeva sonata) koja u prvom stavu zaista pleni prekrasnim notama; tugaljiva je, čežnjiva, setno snobularna; kao da najnežnijim šapatom priziva daleku ljubav, premda zna da mu se ona neće odazvati... Ima nešto zaista transcedentalno u pomenutom stavu sonate (opis je lični doživljaj muzičkog dela). Đulietu je spomenuo u pismu ispovedničkog karaktera adresiranom na Vegelera (1801. godine) u kojem mu otkriva tragične okolnosti pod kojima živi, a o njoj piše da mu čivot čini srećnijim: Živim mnogo ugodnije... Ovu je promenu proizvela draž jedne mile devojke... to su mi jedini srećni trenuci za ove dve godine... Ipak, docnije se ispostavilo da je te trenutke ljubavnog melema platio skupo, jer kako se uočava kroz hronoloski splet zapisanih događaja, neposredno nakon što ga ona napustila on doživljava kolaps i sledi dirljivi testament. Veza sa Đulietom samo je dodatno akcentovala jadne uslove pod kojima je živeo i koji su mu, kao teško, skoro nemoguće popravljivi, umnogome otežali da se oženi onom koju voli. S druge strane, Đulieta je bila dosta nemirne naravi, koketa, pomalo samoživa i za pretpostvaiti je da je mogućnost da se dobrovoljno preda jadu života koji je pratio nesrećnog umetnika bila gotovo ravna nuli. Godinu dana kasnije (1803) rascvetala je u naručju grofa Galenberga za kojeg se i udala. Što se tiče dosta mlađe Tereze, tu je sitacija bila drugačija. Ona ga je odavno volela, jos kao devojčica, dok je kod njega pohađala časove klavira. Nema sumnje da su se negovala obostrana osećanja duboke simpatije, da kažemo jedne plahe ljubavi, ali dosta toga je i njihovom odnosu obavijeno velom tajne, jer zbog nekog tajanstvenog razloga, da li razlike u društvenom pložaju, Ludvigove naglosti ili nečeg trećeg, prijateljstvo ta dva bića se prekinulo, a ni jedno ni drugo nikad nisu zaboravili svoju ljubav. Njoj je Ludvig posvetio šest melodija Dalekoj ljubljenoj op. 98. Ni Đulijeta ni Tereza na neki njima svojstven način nisu do kraja života ugasile titraj ljubavi prema velikom kompozitoru. Za Terezu se zna da je do poslednjeg časa volela Betovena (umrla je 1861. godine) dok je Đulijetina potonja naklonost završila neslavno: iz nekog razloga poželela je da vidi Betovena (1821. godine) vrativši se u Beč, ali su njegova vrata za nju su bila zatvorena (tražila me je plačući ali sam je prezreo). I naravno, tu je i ono Ludvigovo legendrano, tajanstveno pismo bez adrese, datuma i posvete, upućeno Besmrtnoj dragoj. Ko je bila ona? Mnogi su uprli prstom na Terezu. A ti dragi čitaoče, nemoj zameriti autoru ovog teksta što se zanosom osokolio da napiše o ljudskom srcu kao velikoj nepoznanici, a o ljubavi kao kosmičkom fenomenu koji se neda razotkriti, te nalazi privremeni dom na sigurnom mestu, i ćutke ga, kad dođe vreme, napušta uz zahvanost gostoprimstva. Stoga, ako je već otmena Venera posetila umetnikovo srce, volim da je zamišljam kao božanstveu supernovu na zvezdanom nebu, iza koje se, poput kakvog orijentalnog vela, skriva lik ljupkog ženskog bića čije bajne crte lica prepoznaje samo Ludvigovo besmrtno oko.

Betovenova značanija dela u periodu koji su okarakterisale borbe sa bolešću, ljubavne naizmeničnosti, ohole pobune, rezignacija i samotnjaštvo, simpatisanje Bonaparte i revolucije (dakle period 1798-1807.godine) su: Prva simfonija (1800) sonata Na mesečini (1802), Druga simfonija (1803) Krajcerova sonata (1803) sonata Apasionata (1804) Herojska simfonija;Bonaparta (1804) (kasnije, nakon sto se Betoven razočarao u Banapartu, kada se ovaj krunisao, simfonija je preimenovana kao Herojska simfonija: u slavu uspomene na jednog velikog čoveka) Četvrta simfonija (1805) i Koriolan uvertira (1807).

Od 1808. godine napuštaju ga ljubav i ambicija, ostavljajući tako dovoljno praznog mesta da bude popunjeno nepresušnim izvorom snage vođene snažnom voljom i ukusom načete slave, u toj meri da više de facto, de jure, ama bas ni od čega ne preza! Odveć je svestan nje. Moto, večno prisutan u njegovom umu glasi: Snaga je moral ljudi koji se razlikuju od gomile. Sve smeliji u slobodnom ponašanju i mizantropiji, ne obazire se više na svet, na gomilu, na mediokrotet, na tuđa mišljenja, na otupelu svakodnevicu, ma kneževe i velmože. Ostaje samo spremnost da se novorođena (iliti preporođena) snaga upotrebi (ili zloupotrebi). Verovatno najbolja i najznačajnija muzička dela rađaju se kao posledica te unutrašnje snage. Prvo komponuje onu čuvenu, tragičarsku, sudbinsku Simfoniju u c-molu (1808) za koju je Gete, kada je prvi put čuo preko Mendelsona, doduše sa za zakašnjenjem od nekoliko godina, s obzirom da je sa Ludvigom prekinuo kontakt, rekao:“Ovo je grandiozno; bezumno; rekao bi čovek da će se kuća srušiti. “ (Geteovo pismo Celteru 1812.godine; „Ja mu se divim sa strahom“, Celterov odgovor:“Kažu da je lud!“). Nakon nje sledi Pastoralna simfonija (1809), donizijsa orgija ritma u Sedmoj simfoniji (1810) čija razigranost nije pokolebana cak ni u dirljivom, tugom protkanom allegretu. Posle premijere iste, govorkalo se da je to delo pijanog čoveka. I naravno Osma simfonija (1812). 1813. godine je na vrhuncu slave. Iste godine Franc Klajn pravi masku po otisku Betovenovog lica. Glavne crte na ovom lavovskom obličju, sa stisnutim vilicama, sa bolnim srditim borama, crte su volje, jedne napoleonovske volje. Po njima se poznavao covek koji je o Bonaparti posle Jene rekao: Šteta što se ne razumem u ratovanje kao u muziku. Potukao bih ga! (kurziv pripada Rolanu)

Kad je život zbijen stegom nedaća za pretpostaviti je da će i venac slave, srećan i berićetan, pod jakim olujnim vetrovima biti oduvan, pa je tako i bilo za očekivati da trenuci sreće kupljene slavom neće biti blagosiljani dugim životnim vekom, te s njihovim postepenim iščezavanjem (od 1816. godine) nastupa, verovatno, najbednije poglavlje u životu velikog kompozitora. Matrijalne brige ga neumoljivo razapinju. Verovatno se u to doba pokajao zbog odluke donešene nekoliko godina unazad, kada je uprkos naumu da napusti Beč i ode na dvor vestfelskog kralja Žeroma Bonaparte, koji mu je nudio doživotnu platu od 600 dukata samo da povremeno svira pred njim i uvaženim mu gostima, ipak ostao u muzičkoj prestonici i to zahvaljući trojici otmenih diletanata, bogatih ljubitelja muzike (vojvoda Rudolf, knez Lopkovic i knez Kinski), koji su, kao stari, iskusni muzikološki lisci, prepoznavali veličinu flamanskog genija i tako spasili otadžbinu od sramote da ga izgubi. Velikodušno su se obavezali (1811.godine) časnim obećanjem da na njih može komotno računati po pitanju finansija odnosno pokroviteljstva, i da će mu biti isplaćivana doživotna godišnja penzija od 4.000 forinti, pod uslovom da ostane u Austriji. Taj dogovor, kako se kasnije ispostavilo, je bio kratkog veka – kako nas već tome uči drevna mudrost obećanje, ludom radovanje – i nepoštovan od strane pokrovitelja: penzija je uprkos početnoj, redovnoj isplati vremenom sve više kasnila po pitanju ugovorenih isplatnih rokova, da bi, od 1815. godine bila poptuno ukinuta. Koliko je Betoven tih predstojećih godina, pred dverima pozne jeseni života, bio u materijalnoj krizi da se predočiti iz jednog tugaljivog slučaja kad je neko vreme proveo kao zatvorenik sopstvenog doma i nije mogao od sramote da izađe iz kuće, jer su mu cipele bile pocepane a nije imao novaca da kupi druge!

Zarada od muzičkih dela koja je u to vreme komponovao po narudžbini bila je minimalna, a u nekim slučajevima ga čak nisu ni isplatili. Ipak, borio se protiv bede, sudbine i patnje stvaralaštvom (Žrtvuj uvek žrtvuj životne ništarije svojoj umetnosti). I dešava se da napokon 1823. godine završava svoje titansko, grandiozno delo – fenomenalnu Devetu simfoniju koja je tada oslovljena kao Simfonije za završnim horom iz Ode radosti. Nakon premijernog izvođenja usledio je trijumf: uspeh je bio opojan, pomamno oduševljenje je epidemskim srazmerama zahvatilo opčinjenu publiku u toj meri da ju je čak milicija morala smirivati. Neki su i plakali. Betoven se nakon koncerta onesvestio od uzbuđenja. Nažalost, glamuriozni uspeh je u svojoj suštini bio uspeh trenutka, i bio prolazan a praktičnih koristi skoro da i nije bilo. Ludvig je i dalje ostao bedan, bolestan i usamljen, ali je dobro znao da je tog dana trijumfovao. Bio je to trijumf Duše i ona je bila neprikosnoveni pobednik: pobednik ljudske osrednjosti, pobednik zloćudne sudbine, pobednik učmale materije. Preko nje je prizvao dugo godina nagluvu radost. Čula je njegov vapaj, odazvala se i zasijla pred celim čovečanstvom. Jedan predivan opis te radosti, zapravo te teme radosti, nalazimo kod Romana Rolana:

... U trenutku kada će se tema Radosti prvi put pojaviti orkestar se naglo utiša. Zavlada iznenadna tišina i to daje pristupu pesmi jedno tajanstveno i božansko znamenje. Zaista, ova je tema gotovo jedno božanstvo. Radost silazi s neba, obavijena natprirodnim mirom. Svojim lakim dahom ublaažava patnje. Prvi utisak koji ona na nas ostavlja jeste ono tsko nežno osećanje, kad se radost uvlači u srce koje se oporavlja, te, kao onog Betovenovog prijatelja, čoveka nešto tera na plač kad vidi njegove blage oči. Tema zatim prleazi u glasove i to u bas koji se najpre javlja: ozbiljan i prigušen. Ali malo-pomalo Radost obuzima čitavo biće. To je jedno osvajanje, rat protiv bola. Evo i ritmova marša, vojske u pokretu, zadihana i vatrena pesma tenora, svih onih ustreptalih listova iz kojih izgleda da bije dah samog Betovena, ritam njegovog disanja i njegovih nadahnutih krika, kad je jurio po poljima komponujući svoje delo, uzvitlan demonskim besom kao stari kralj Lir usred bure. Posle ratničke radosti dolazi verska ekstaza; za njom dolazi sveštena orgija i ljubavi delirijum. Celo čovečanstvo uzdrhtalo širi ruke k nebu, pušta velike poklike, juri ka radosti i steže je na srce.

Krajem novembra 1726. godine, nakon što se iz posete sinovcu vratio u Beč, Ludvig je podlegao jakoj upala pluća te se, počev od temperaturnog napada na disajne organe, uvertire za završni čin fiziološkog kraha, zdravlje kompozitorovo naglo pogoršalo. Po izjavi lekara koji ga je lečio (Malfatija), kontinuitet bolesti sastojao se iz dve ključne faze: prvu, početnu fazu činila je akutna šestodnevna plućna groznica koja se na podmukao način povukla sedmog dana, samo da bi se poigrala i tako dala bolesniku obećavjući privid početka rehabilitacije. Betoven je ustao, šetao, povratio mu se apatit, ukratko, osećao se dobro. No, sutradan ga je Malfati zatekao onemoćalog, potpuno požutelog u licu... i kako se ispostavilo, to je bio početak druge bolesničke faze u kojoj su organi za varenje funkcionalno popuštali; rad im je bio znatno otežan lošim krvotokom, i polako su, od tog perioda, počeli da otkazuju, a početni udarac odlikovao se žestokim, nepopustljivim naletima teškog proliva dodatno iskomplikovanog sa povraćanjem. Drhteći i tresući se Betoven se savijao od bolova koji su mu razdiralu utrobu i malo je falilo da premine istog dana. Psihosomatski uticaj je neosporno bio prisutan: velika ljutnja, strašna patnja zbog nezahvalnosti koju je trpeo i nezaslužene uvrede samo su dodatno podstakle raspad fiziološkog sistema. Vodena bolest lagano napreduje, dodatno se komplikuje uz pakt sa atfrofičnom cirozom (bolest jetre prouzrokovana preteranom upotrebom alkoholnih pića. Po mišljenju Malfatija; Sedebat et bibebat (sedeo je i pio)) te se voda nagomilava u u potrbušini a donjih udovi vidljivo otiču.... Predosećajući kraj, trećeg janaura 1827. godine testamentom proglašava sinovca za potpunog naslednika. Na svojoj postelji preživeo je tri operacije i nadomak četvrte zauvek napustio ovaj svet. Legenda nam kaže da je pred samu smrt, poslednjim atomima snage stegao šaku u pesnicu, podigao je uvis, kao finalni čin otpora nepopustljivoj čeljusti mučne sudbine i sasvim razgovetno, pred par prijatelja skupljenih oko bolesničke postelje, izgovorio poslednju rečenicu. Glasila je: Komedija je završena! Ožalošćena, uzdrhtala Priroda ga je svojom energičnom simfonijom olujnih hukova, mećavnih naleta, i gromoglasnih nebeskih tenora vizuelno ukrašenih naizmeničnim bljesovima razigranih munja, 26. marta 1827. godine, sa doličnom počašću ispratila na onaj svet.

Hvala ti, o plemeniti sine čovečanstva što si svojim životom i delom mnoge ožlašćene duše uzdigao iz pepela bede i dao im snagu, da uprkos otrovnom melemu svete patnje stišnjenom uz otvore nezarastajućih rana, nastave sa životom, ukazujući im na istinsku veličinu ljudske duše! Neka tvoja besmrtna, svetačka duša nastavi da nadahnjuje i snaži sva pokoljena budućih dana. Amin!

Prikaz aktualizacije astralnih mogućnosti i njegovo (anti)veličanstvo Saturn u Lavu (iliti od Saturna Saturnu)

Jedan od pregršt problema sa kojima se susreće današnja ekspresna “nebeska nauka“ sa predznakom ektravagantnosti i dobro proverenih receptura za poboljšanje života, je taj što je tek nekolicina učenih astrologa, profesionalno opredeljenih ili fanatično posvećenih, svesna, u manjoj ili većoj meri, istinskog značaja dvojakog astrološkog principa utemeljenog u tradiciji drevne discipline kao i njegove praktične primene; ne samo na natalni čart već i na sve podvrste proistekle od istog roditelja, a nedostatak svesti, ili namerno zanamarivanje važnosti mesta koje planetrani digniteti zauzimaju, s jedne strane, i značaja planete dominanta u karti tj. vladara geniture iliti Alfa planete – čisto figurativno iz životinjskog, čoporativnog carstva, gde su Alfa mužjaku (ili ženki) podređene sve ostale nižerangirane jedinke – s druge strane, ozbiljno može da unakazi unikatnost kosmičkog uma natusa, simbolično prikazanog na dvodimenzionalnom listu hartije tj. ekranu monitora. Premda je mudri Ptolomej napravio skicu, takoreći šematsku osnovu planetarnih dostojanstava, ona ni onomad, a naročito danas, onako ozbiljno obogaljena siromaštvom prideva vezanih za planetu, tj. klasifikacijom planeta postavljenih u znaku kroz najčešće parove suprotnosti „dobro i loše“, „srećno i nesrećno“, „snažno i slabo“, „zdravo i bolesno“ „pametno i glupo“, (i da ne idemo dalje kad nam je staza već poznata čitaoče) nije bila dovoljan da skupi svu složenost psiholoških opisa kao i uzročno-posledičnih mogućnosti vezanih za nebesko telo, ali je koren, zapravo semenje izgona, pada, sedišta i egzaltacije bilo zdravo i neophodno za dalju istorijsko-kulturloško-psihološku evoluciju astrologije, ali koliko se održavalo i donelo ukusnih plodova, tj. koliko su se ustanovljeni zakoni primenjivali, poštovali, snažili ili degenerisali to je tema za neki sledujući članak. No, poenta je da se kuća uvek gradi na čvrstom temelju kako je oluja ne bi srušila (ili malo jači vetar), pa tako bez primene starogrčkog aksioma o četiru ključna stanja planete, recimo Mars u Raku bi nam izgledao kao sramežljivi vojnik patriota koji dostojanstveno služi otadžbini, ali imajući u vidu njegov pad (ali i prirodnu, neću reći malefičnost, već večno razbuktalu krv i povišen pritisak) sasvim je jasno da ga je neka muka tu postavila; možemo pretpostaviti da će, recimo, izlivi besa biti učestali; možda u porodici, možda kroz odnos sa ženama, možda ce razbijati čaše u kafani i sl. mada ne mora da znači, postoje i drugi, aspektni pokazatelji u korist razvoja događaja, ali to je basic, pionirska zakletva – i od toga se uvek kreće. Drugi ugroženi astrološki termin, gotovo pred izumiranjem kad je u pitanju njegova praktična primena, je vladar Geniture (tj. horoskopa). Da se podsetimo, to je ona planeta u okviru charta koja je, da kažemo, najmarkantnije (s razlogom!) postavljenja; najčešće na nekom od uglova horoskopa dodatno podržana ostalim relevantnim faktorima na putu osvajanja moći kao što su aspektna povezanost, postavka u srodnoj kući, simbioza sa fiksnom zvezdom prve magnitude, čime naš planetarni (anti)heroj biva odlikovan „neograničenim“ prestižom i tom čašću da drži čeličnu kariku u uslovno-posledičnom lancu događaj i sl. pa ukoliko je markantno postavljen u horoskopu, on bi, bez iole preterivanja, mogao da preuzme primat i da zameni, uceni, i na koncu obeskruni vladara Ascedenta čineci natusa svojm ljupkim čedom slučaja (ili ne slučaja?). Pogledajmo sada, po mom skromnom mišljenju autentičan Betovenov chart. Kažem autentičan s obzirom da je preuzet sa sajta Astrodatabank, sa naznakom da je izvor podatka o rođenju nepouzdan (DD klasa), ali u Ludvigovom slučaju jedan posvećenik njegovog kulta i poznavalac astrološkog učenja, bio je dovoljno marljiv da uradio rektifikaciju (dužeći nas ostale!) i tako rektifikovan horoskop postavio uz predhodni chart koji je po meni daleko manje pouzdan, te sam se opredelio, u ime tumačenja za, ponavljam, po meni daleko verodostojniju natalnu varijantu.

Ascedent se našao u znaku Vodolije, vladar Asc. Saturn, smešten na samom uglu; na vrhu moćne sedme kuće odnosno Descedenta i time se svojevoljno (ili ne) osnažio za dalje delovanje u znaku izgona. Trigonskim aspektom je povezan sa Mesecom u Strelcu, slučajno (ili ne) stavljenog pod napon „saturnizovanih“ sentimentalnih sila u neposrednoj blizni Mc-a. Orbis njihove aspektne povezanosti nosi numerološku vrednost od jednog stepena, simbolički mimikriranog pod verandom prve kuće (ili da kažemo utabanog pod prag?), te je lako shvatljivo da sve što budu u uzročno-posledičnoj vezi stvarali sa izvesnom sudbinskom težinom u krugu socijalnih odnosa, porodičnih, geneze, profesionalnog ostvarenja kroz umetnost, fiziologije i zdravlja, odraziće se direktno na natusa. Sudbina je određena, temelj za kuću postavljen, a Aristotelov čovek se psiholoski uobličava u najranijem detinjstvu. Saturn je vladar geniture, a Mesec, kao recimo suvladar, je pod dominacijom Saturna. Dobri Mesec u Strelcu: simbol krepkosti i biserne vrline; genealogije najviših moralnih i filozofskih principa, nasušnih ideala, velikodšnosti i, izuzet streličarskih prideva, dakle, sam po sebi, ogoljen, onog što se najbliže veže za dušu (Mesec ne simboliše čistu dušu!) kao njen prozor u svet čulnih opsena a zove se vremensko telo, odnosno Linga Šarira (o tome će biti pisano u budućnosti (ako ona postoji?)), ovde je zakovano užarenim zaptivačima sudbine. Blagi pogled četvorogodišnjaka i umorno, izbrušeno oko posedelog Ludviga susreću se i prepoznaju u nostalgičnom preklapanju satnih kazaljki pokrenutih vremenskim titrajem odmotanog života. No, ako i ostavimo po strani metafizičke uvide, i ponovo se u feedback-u, omamljeni dodirom kosmičkog povetarca, privilegije za gratis, uhvatimo u zamku astrološke etike, de facto, de jure, i dovedemo u pitanje verodostojnost ovog charta (čistio hipotetički), tj. autenticnost tačnog vremena rođenja, dan i dalje mora biti jasan; Saturn može biti skinut s ugla, ali ne i sa trona jer ne samo što je lavlji znak zasnovan na prinicpima slave i moći – tih gracioznih kraljevskih odlika ka kojima teži svaka njime ugošćena planeta, iskrena ili licemerna u težnji, a kod nepokolebljivog Saturna je to već žudnja – već što markantni hronokator, aspektno vrši uticaj na celokupnu postavku ličnih planeta, i dominira njima (trigon Sunce, trigon Merkur, sekstil Mars, dispozitorska dominacija nad Venerom) a time uslovljava odrastanje i razvoj ličnosti, jer kao što je i uklesano na drevnoj egipatskoj ploči, svaka od ličnih planeta vlada određenim periodima života i na toj stazi životnog sazrevanje (nije pogrešno reću ni osiguranja), u ovom slučaju, gotovo da je bilo nemoguće izbeći sudbinski snažan uticaj Saturna. Izgled, lice; vanredno crna, suva gusta kosa kroz koju češalj retko kada da je prolazio... nos kratak, širok, lavovska gubica... vilice čvrste, snažne... čak i maska koju ne napravio Franc Klajn po otisku Betovenovog lica ukazuje da su glavne crte na ovom lavovskom obličju, sa stisnutim vilicama, sa bolnim srditim borama, crte su volje, jedne napoleonovske volje.. jedne volje Satruna u Lavu kome ni jedna druga nije ravna. Da, došao je izgnan, melahnoličan, hladne uzdržanosti sa ruhom tragičara, kao ozbiljni džentlmen, u crnom odelu, sa neotpakovanom kutijom Davidoffa, stoički spreman da podnese svakojaku patnju, tako blisku prirodi njegovog kova, ali ta obećana volja i ta moć (volja za moć), zarad koje se usudio da kroči na negostoljubiv mu teatar glamura i radosti i istrpi debela poniženja, biće njegova i niko mu je neće oduzeti. Kroz bol će osvojiti radost. Da, i neće biti greške, niti propusta do samog cilja, pa je tako najpre satrunizovao Meseca bedom, siromašnom porodicom, flamanskim poreklom... despotski otac, kaiš i četvorogodišnji Ludvig; nesuđeni muzički genije od deteta... rana smrt majke. Dalje, steže i Merkura pojasom teškog detinjstva tj. mladosti... brigom o dva brata... rečima ranih uvreda. Veneru je osiromašio; uveo restrikcije na polju ljubavi, donosio ljubavne jade mladom Ludvigu... i tako dalje, i tako dalje. Celokupan opis smešten je u biografsko poglavlje, i da ga ne bi ponavljali (bez obzira na Saturnovu retrogradnost!), potrebno je uz samo malo dobre volje i zrnce čistog zapažanja, dragi čitaoče, ustremiti se ka prepoznavanju najznačajnih slika u relevantnim aspektnim povezanostima Saturna sa planetama i doći do zdravorazumskog uvida da je, u nadolazećem vihoru vaskrslog vremena, Gospodar prstenova sve više stezao obruče, snažio, zahtevajući od natusa da svoj odraz u ogledalu doživi kao Saturnov. I tu je on. To je on. Tu se napokon otkrio njegov identitet. Ili je primernije da kažemo individualnost? U jednom trenutku sve planete rezigniraju i samosvojstveni Ludvig potpuno ulazi u simboliku Satruna, te sile koja više ni od čega ne preza, niti je više zanima ljubav, ambicija, tuđa mišljenja, mediokriteti; samo snaga, strastvena stvaralačka snaga i nagon da se ista (zlo) upotrebi... snaga je moral ljudi koji se razlikuju od gomile, a kraljevi mogu da stvaraju savetnike i profeiore, da ih nagrađuju i odlikuju i ali ne mogu da stvore i velikog čoveka koji se uzdiže iznad rulje... tako je govorio Ludvig u zrelim godinama predan Satrunu u Lavu.

U završnom pasusu, dozvoli mi pravo na odbranu plemeniti čitaoče: nisam uzimao malefično po snagu Saturnovu retrogradnost jer to i nije toliko relevantno kad je vladar vremena u pitanju; retrogradnost mu je bliska. Da su se Merkur ili Mars našli u njegovoj koži, stvar bi dobila na značaju, ali ovako rezultira time da određene teškoće i iskušenja imaju sklonost da se ponavljaju kroz život kako bi se zadate lekcije položile sa boljim uspehom. Ne može se ni prenbregnuti činjenica o obogaljenosti astrološke literature kada je opis Saturn u Lavu tražen. Ipak, jedan vredi. U pitanju je Milekićev opis iz njegove Astropsihologije. Podosta hranjivo štivo ako odstranimao onih 15% nejestivih, užeglih nutrijencia kojima se pomenuta planeta etiketira kao tiranin. Sa par edukativnih Milekicevih rečenica o Saturnu u Lavu završavam ovaj astrološki esej.

Ili Cezar ili ništa. Bog sećanja ne zaboravlja, ali kako sad dobi sjaj, snagu i slavu, sve ovo podseća na zadobijenu moć koja se još uvek seća svih poniženja, uvreda i patnji, na misao koja ih ne može zaboraviti, pa sad jaka i surova kao ceo namučen život, radikalno i bezobzirno u pohlepi ili volji za moć ni od čeg ne preza... Tako je, i nemojte se prevariti u njegovom skromnom, skrivenom i sivom izgledu, jer ispred vas stoji najupornija i najnezasitija strast, ma koliko nevidljiva bila, ma koliko uzdržano i hladno izgledala – strast da se dosegne moć.... on veruje i sledi i nikad ne izdaje sebe, pa čak i kad zna da gubi. Ovako uporna doslednost svakako je bez primera i premca. Jedinstvena je, nesavitljiva, nepokolebljiva i u tome mu nema ravna, pa padao u ponor ili leteo kao orao iznad svih, on ostaje isti!... sve ono sto je razumeo, svi stavovi i principi ostaju nepromenljivi do smrti i u toj nepokolebljivoj, logičnoj, hladnoj upornoj istrajnosti od kojih je napravljen a koje sad strast, ambicija i neumoljiva volja jačaju dobija neuporedivu snagu, realnu i ovozemaljsku, ali ipak duboku, nalik tragičnom proživljenom iskustvu, svesnom koje zaboravljeno ne može biti, koje se upornošću i voljom uzdiglo iznad sebe, ali čiju bol svetu ne može da oprosti nikad... od njega je progonjen kao od nekog strašnog demona koji ga lažno savetuje da ga samo najveća moć može sačuvati. I baš tada kao da u sebi mrmlja; krenuću u rat, izbubiću ga, ali neću nazad u rodno selo da cepam drva. Ili Cezar ili...