Tel: 011.267.31.92, 064.387.222.4   |   E-mail: info@profesionalnaastrologija.com   |   Facebook
Početna   |   O nama   |   Astro News   |   Astrološke usluge
Članci po kategorijama
Hronike neba Poslovna prognoza Ritam broja-7 Aktuelnosti Astrološki članci Ljuboskop Astro teme Kod za astrologa Astrologija dece Local Space Astrološki Arhetipovi Horarna astrologija AstroHealing Karmička astrologija Mundana astrologija Astrološki razgovori Astro Mitologija Duša čoveka Liber Aeternus Astrologija kristala
Alex Trenoweth - Astrološka konferencija u Beogradu 2018. Astrolog, Alex Trenoweth je napisala članak o svom iskustvu na astrološkoj konferenciji u Beogradu, u martu 2018.
» prikaži celu vest
Jedinstveni seminar “Zakon privlačenja i lakoće” Jedinstveni seminar posvećen Veneri pod nazivom “Zakon privlačenja i lakoće” je vaš vodič kroz uživanje, kroz mogućnosti da radite i živite sa lakoćom, da osetite svim čulima svet oko vas i da ljubavlju i srećom, kreirate svoju budućnost. Seminar će održati dr Lea Imširagić u subotu, 24. novembra od 16h na Kepler Institutu.
» prikaži celu vest
Tehnologija Svesti Venere Uvek je Venera bitna, bilo da smo je nazvali ljubavlju ili lepotom, lakoćom ili zadovoljstvom - ona je uvek tema života, tema našeg rada na svesnom, nesvesnom i podsvesnom nivou. Kurs Tehnologija Svesti Venere će se održati u subotu, 24. novembra sa početkom od 12h, a svi oni koji nisu u mogućnosti da prisustvuju, kurs mogu pohađati i u dopisnoj, online varijanti.
» prikaži celu vest
Psihološki profil, ljubav i brak u natalnom horoskopu Na Kepler Institutu, 14. novembra od 19h će početi dvomesečni kurs iz natalne astrologije. Moguće je i online pohađanje.
» prikaži celu vest
Knjiga ''Energija Senke'' Nedavno je izašla iz štampe najnovija knjiga Aleksandra Imširagića "Energija Senke - Vodič za integraciju prošlih života". Svi zainteresovani za ovu knjigu mogu je naručiti direktno od nas.
» prikaži celu vest
» prikaži još vesti
Liber Aeternus

Pesnik i muza - priča o novom životu

Venera je ušla u zodijački znak Ribe. Tu će se zadržati nešto manje od mesec dana (od 28.01.2015 do 21.02.2015) i na svom zanosnom putešestviju približiće nas svetu nedostižnih ljubavnih snova. Prikazaće nam se kao predivna devojka, i ako u srcu budemo imali dovoljno poverenja u nju, da je pratimo vezanih očiju, prihvatiće nas, uzeti pod ruku, i provesti niz čarobne predele gde su mladalačke iluzije i oni zaveti ljubavi “zakatančeni” na mostovima, imuni na korozivni učinak vremena i starosti; gde pasivna strast opstaje i izmiče udarcima neumitne stvarnosti; gde se ljubavna opijenost smatra najvećom vrlinom, i gde se ideal ljubav godinama traži, osvaja, zavodi, dobija i gubi, i na kraju ne nalazi, pa se i radije dobrovoljno prihvata samoća no neiskreno posvećenje onome koga srce samo od sebe nije odabralo. Otkriće nam i tajnu da je ona tu, pod starateljstvom Neptuna, bila muza svakog poete i umetnika; Nabokovljeva nimfica čije ime je izgovarao u tri sloga dok mu je jezik klizio niz nepce; LO-LI-TA, Pikasova Meri-Tereza, Betovenova Besmrna draga, De Vinčijeva Mona Liza, Kostićeva Santa Marija Salute ali je najviše, zapravo ona večna hvala neprolaznoj lepoti ženskog bića koju nudi umetnosti Pina Daenija (slika gore). Ona je tu i čuvarka ljubavnog zanosa, sposobna da poprima božanske oblike na putu religiozne posvećenosti jednog bhakti jogina, ili sufi isposnika. Više od svega veruje tu u ljubav, i čekanje na nju, nudi nam osećanje najčistije sreće u nežnom drhataju srca kad pomislimo na osobu koja nam je daleko, ili kad primamo ili poklanjamo buket crvenih ruža, ali i gorkoslad razočaranja kad te ruže uvenu ili kad čekanje postane nemoguće. Tu je ona daleko od očiju ali ipak blizu srca (far away, so close). Ona je tu umetnica zavođenja, ljubavni ideal koji čoveka priprema na samoću, ali isto tako je tu bila i ljubavni napitak za Tristana i Izoldu. Otkriće se i u mirisu Šanela na izdisaju, ukus poslednjih kapi Pinot Noira na dnu flaše, predivnoj prostitutki iz Ulice crvenih fenjera, ili pak glumici koja naše snove čini nedostižnim. Ona je tu opijenost i zadoljivost u svakom smislu, ushićenje i očajanje, vanvremenska lepota koja objedinjeno još dosta toga što teško staje u reči…

Veliki deo tih Venerinih “ribljih” karateristika se može pojaviti u horoskopu i na drugi način; preko njenog učešća u određenim planetarnim konfiguracijama tj. kroz njenu povezanost sa planetama; pre svega Neptunom, ali u izvesnom smislu i sa Mesecom (Mesec i Neptun su veoma slični) i Jupiterom, ili srodnim sazvežđem. Upravo će jedna takva konfiguracija biti od značaja u priči koja sledi.

 DANTE I BEATRIČE

Bejah među onima što im nema kuda

Kad me pozva žena tako lepa i blažena

Pa zatražih da mi zapoveda i vodi me svuda

Njen oči su sijale kao zvezdana mrena,

Pa anđeoskim glasom poče tako draga

Svoju priču da zbori – tiha i snena…

Dante; Inferno; drugo pevanje (52-57)

Čini se da se uvek, shodno svojoj prirodi, rađala u laganom drhtaju srca, dražesno i nevino zavodljiva, a zatim se izmicala i uvijala u beskrajnom nizu sličnom morskim talasima, ne bi li našla svoje utočište na nekom povučenom mestu u ljudskoj duši, a kad bi ga našala, čekala bi, i ako bi imala sreće, odatle bi se rodila u Bogu.

Ovako je počelo: prvog maja 1283. godine, jedan mladi pesnik istaknutog profila, stajao je samotan i zamišljen na poslednjem u nizu firentinskih mostova uzdignutim nad rekom Arno i osmatrao svetlucanje blagog prolećnog sunca na njenoj površini. Svetlost se neujednačeno širila po talasima, čineći sa akustikom reke prizor posve kadar da mu za čas probudi čudesno osećanje izdvojenosti od svega, i ono je, uprkos napetom iščekivanju, stišavalo njegovo uzbuđenje; kao da je neobičan duh mirnoće prožimao ovaj kutak grada. Probdeo je noć i već u cik zore njegovi koraci su odzvanjali po duguljastim i pustim pločnicima pjace. Tu i tamo mogao je da vidi po kojeg zbunjenog goluba kako nalik komadu rasutog papira sleće na sunčanu stranu ulice ne bi li krilima uhvatio malo toplote, po kojeg ranoranioca, ali ništa posebno, ništa što bi pobudilo njegovu pažnju, čak i kad se pjaca napunila Firentincima nekako iznenada, kao što se suvo rečno korito napuni kad padnu prolećne kiše, a sa njima i najraznovrsnijim odlomcima pospanog razgovora o političkim dešavanjima, o zaoštravanju odnosa između gvelfa i gibelina, o sukobu koji je rezultirao rušenjem nekoliko palata, o ugovoreni brakovima, o lepim Firentinkama. Mladi pesnik na svu raznolikost okolnih dešavanja nije obraćao pažnju; njega je zanimalo samo da li će videti nju, ni ne nadajući se više da će je stvarno sresti; a ipak živeći od istrajnosti te lakoverene nade kao što vojnik živi od siromašne zalihe. Miris reke mu je budio sećanje na detinjstvo i doba kada su se u igri proviđenja njihovi pogledi prvi put sreli učinivši da se on očajnički zaljubi. Setio se nežnih nagoveštaja seoskih prizora, bregova, šuma van zidova Firence, i seoskih imanjima Aligijerijevih, severno od grad u pravcu Friazola. Najviše je voleo ono imanje u Panjolama, na istoku okruženo šumovitim planinama koje su se spuštale do Sjeve i njenog toka ka Arnou i setio se majskog dana okićenog šarenim toskanskim cvećem, sebe kao devetogodšinjeg dečaka koji sa ocem ide na seosku zabavu kod Folka Portinarija. Bilo je tu dosta mladeži njegovih godina i starijih od nega, a među svom tom decom ugledao je nju. Malog anđela. Slatka rana Amorove strele je počela da bridi istog momenta, bio je očaran i znao je sigurno, baš kao što je znao i da će jednog dana umreti, da je taj trenutak predstavljao divnu poetsku uspomenu koja će ga pratiti do kraja života. Žubor reke pomešan sa nabujalim glasovima trgao ga je iz prisećanja. Spustio se par koraka niže, do mesta gde se most završavao. Lagano je koračao. Svet u kome je živeo tekao je usporeno. Isuviše usporene za jednog dvadestogodišnjaka. Kao da je vreme stalo. Sve te silne ljudske siluete su mu išle u susret; pozdravljale ga i otpozdravljale, i onda je napokon, u daljini, na samom poceku pjace, ugledo i njenu siluetu u pratnji dve gospe. Beatriče se približavala, pomalo sanjiva, dišući lagano, kao galeb uljujlkana u veličanstvenosti jednog trenutka. Ono jednom rođeno blagostanje u vrelu detinjstva, više nije umiralo, sve do njegove smrti. Tako je i sad, na jedan nestvaran, platonski način, vakum njegove duše usisavao čestice fatalne lepote mladog ženskog bića. Snežno beli vrat, kestenjasta kosa, tamno crveni haljetak što je skrivao prekrasno udubljenje njenog stomaka, gipka, neobnažena leđa, i skoro nečujno disanje koje je isparavalo u suzdržanom mirisu zavodljivosti zrelog proleća. Dante je stao. Nepomično je stajao na mestu hipnotosan prizorom boginje koja mu je svakim korakom bivala sve bliža i bliža. Tiho se smejala i razgovrala sa gospama, a kada je već bila tu, samo koji korak udaljena od mladog pesnika, spontano je skrenula pogled sa gospe levo od nje, i sa osmehom, malo sramežljivim ali uistinu iskrenim, u svojoj neizrecivoj ljubaznosti, pozdravila Dantea. Ugledao je tad on sve vidove blaženstva i ukrao taj njen osmeh za sva vremena, ni na tren ne očekivajući da mu ga uzvrati još jednom – da se preslika kao odraz u ogledalu – jer bio skupocen usled oskudice predomišljaja, i prisustva bezazlenosti koja je tad bila nezaštićena poput samog sećanja.

Osećajući se sasvim blaženo, Dante je još neko vreme omamljen ljubavnim doživljajem besciljno lutao po pjaci, da bi uskoro shvatio kako ga nadjačavaju umor i lagana vrtoglavica kao posledice besane noci. Uputio se prečicom do svog doma, i čim je stigao oprzio se na krevet. Lagano, savim lagano je tonuo u svet vanvremenskih snova…

…Zlatno smeđe prostranstvo žitnog polja natkrivalo je bistrinu prolećnog neba. Mogao je svakog časa da propadne u oblake, dok se omamljeno predavao milozvučnoj poemi klasja. Strujanje toplog južnog vetra milovalo mu je lice. Dodiri su bili blagi, zanemarljivo nežni. Uspavljujući. Hiljadu hektara klasja ga okružuje. Sam je… sam… sam… samoća, tišina. Nagoveštaj jednistvene sreće koje nije u stanju da ugrabi jer nije dovoljno opremljeni za nju. Ispod njega proticale su ukrašene grane neba i zvezde posejanje gusto kao bademov cvet na tom istom nebeskom svodu. Uljuljkan je u tom blagostanju, i ono traje… a onda je čuo, isprva slabašni zvuk lepeta krila kako dopire iz daljine žitnog polja i postaje sve jasni i snažniji. Okrenuo se i u prelepom mladiću snežno belog tena i duge crne kose što je vijorila na vetru oslodođenom iz zamaha njegovih krupnih anđeoskih krila, prepoznao lik Amora, njegovog gospodara i učitelja. U naručju je držao skoro obnaženu gospu koja ga je pozdravila na javi. Bila je obavijena veoma oskudnim, prozirnim crvenim velom, i Amor ju je hranio srcem mladog pesnika, posle čega je, ne skidajući pogled s Dantea, brzinuo u plač i gorke jecaje. Potom se, s gospom u narucju, vinuo se u nebesa. Dante ga je ispratio pogledom. Srce mu tad steže hladna tuga i shvati neminovno, da neće još dugo izdržati. Okrete se nekoliko puta po mirišljavom žitu, očajnički tražeći mesto s kog bi mogao da propadne u nebo. Čuje glas koji mu naređuje; otvori oči i ustani; na Nebu si…

Dante se trže iz sna. Uze mastilo i svoju, možda tad još nedovoljno dobru umetnosti izaržavanja rimama, preli u sonet o onoričkom doživljaju u kome je videvši gospodar Amora, video ono što je najbolje, sve moralne i intelektualne vrline spojen u jednu jedinu ličnost. Početak soneta je glasio;

Svim zarobljenim dušama i nežnim srcima..

Sutradan je posalo nekoliko primeraka novonastalog soneta sledbenicima pravca slatkog novog stila (Fedeli d’Amore) kojih je bilo na stotine u Firenci, a kojima je i on pripadao. Zakljinali su se gospodaru Amoru i pisali ljubavne pesme recitovajući ih na skupovima svuda po gradu. Njihova poezija je slavila ženski princip zagovarajući uverenje da je žena simbol transcedentne mudrosti i za njih se samo kroz večno žensko moglo dotaći ono božansko. Sonet je u svom putešestviju stigao i do ruku Gvida Kalvakantija, jednog od najbrilijantnih pesnika novog stila, koji ubrzo potom šalje mladom Danteu pismo oduševljenja u samo par reči koje su glasile; …videste, mislim, sva blaga ovog sveta

To pismo hvale je samo potvrdilo ono što je bilo neminovno: duh mladog čoveka bio je zapaljen Beatričinim ljubaznim pozdravom i nalet pesničkog pisanja je usledio. Inspiracija nije mogla da presuši i Dante je narednih godina bio zauzet neprestanim udvaranjem Beatriči Portinari i pisanjem poezije koja je iz toga nastajala. Viđao ju je svuda; po pesničkim skupovima, vrtovima, u gradskoj biblioteci, u crkvi. Tako je jednog dana sedela je na svom uobičajnom mestu u crkvi Santa Margarita, a Dante u njenoj blizini, samo par redova niže. Okrenuo se i u polutamni božije kuće, video neobicno jasno njeno lice ozračeno slabom svetlošću, a njene divne izražajne tamne oči koje kao da su ga gledale sa viskog prozora svog sećanja. Bilo mu je teško da odvoji pogled sa nje. Nedugo potom, ustao je i uputio se ka izlazu iz crkve. Čuo je plemenitu gospu milog izgleda što je sedela do njegove ljube, kako zbori u sali; “Draga Beatriče, vi očigledno uništavate ovog čoveka” … Utihnuli ženski osmesi su ga milozvučno ispraćali na putu iz crkve…

Susreti su činili da reči same nalaze put do hartije uobličavajući baladu, stih, sonet; prepuštajući se ponekad tajanstvenoj smrti i uvek novim vaskrsima u trogodišnjoj ljubavnoj zanesenosti, sve dok njegovo ushićenje nije nagrizla oštra tuga pristigla na poziv sudbinske neminovnosti koja se, nažalost, nije mogla nikako izbeći. Ruke su mu bile vezane te 1286. godine, kada protivno svojoj volji, a zarad davno skopljenog obavezujućeg bračnog ugovora, prihvata ruku Đeme Donati. Ukus gorčine sa tog tradicionalnog verskog obreda u crkvi San Martino Del Veskovo nosio je još dosta dugo u ustima. Prijatelji i rodbina su zdušno nazdravljali zajedničkom zivotu mladenaca, koji je odmah otpočeo u domu Aligijerijevih. Ipak, nisu mu oduzeli pravo na ljubav, nisu mu mogli i ukrasti obećanje da ostane vrean svojoj tajnoj ljubi, kao što mu ni mnogo godina kasnije taj firentinski narod učinivši ga večnim izgnanikom iz političkih razloga, nije mogao ukrasti rodni grad iz srca. Šapat rođen na laticama srca nikad ne jenjava, premda, po nekom nepisanom pravilu, uvek poziva na ljubav, tamo gde zabrane i teškoće stoje. Dante je i dalje nalazio način da vidi Beatriče, i nekako uvek bude u njenoj blizini, sve dok se nije desili i ona druga sudbinska neminovnost: da se Beatariče krajem naredne, 1287 uda za Simonea de Bardija. Otišla je da živi s njim u njegovu porodičnu kuću u Oltrarnu, na drugoj strani grada. Dante je sad bio nemoćan, utučen i nesrećan, jer samo da bi je ugledao, makar na kratko, morao je da prepešači čitav grad i pređe reku Arno.

Bilo je to vreme kad se grčio se u izmaglici samoprekora. Često mu je tih dana sećanje pohodila priča o Gvido Amideu (pogeldati priču Fragmenti jednog sećanja – Gnev Gvida Amidee) i događaju odigranom pola veka pre no što se on (Dante) rodio, a koji je u grad uneo višedecenijske nemire. Osećao je gnev tog plemića, kao i gnev celokupne porodice i kazne kojom su osudli odluku Boundelmontea Bouldenmontija da ogrešio tradcionalne obrede. Šetao je gore-dole po sobi. Obraze mu je prekrivalo jektičavo rumenilo; bio je strašno uzbuđen, nemiran. Život mu je sad bio gorak; gorak, bezukusan i težak. Pokušao je da se smri, te je seo na drvrenu stolicu kraj prozora. Duboko je udisao svež vazduh, istovremeno posmatrajući gizdavi svet sto je prolazio ulicom. U srcu, iznenada, oseti jak bol i najnežnija nit njegovog bića uzdrhta. Intinktivno sklopi oči i blago pritisnu očne kapke kao da je želeo da zadrži u svesti neki čudnovat san iz kojeg se bojao da se ne probudi. Bol je počeo tad da jenjava. Stičavao se polako i pri samom oslobađanju ču pesnik prijatan glas kao ga doziva imenom “ Dante, Dante…”

Otvorio je oči, okrenuo se i video mladića odevenog u belo ruho kako stoji pored vrata. Bio je to Amor.

„Kako je to žalosno...“

„Šta učitelju?“

„Od mnogih, izbrao sam tebe kao dostojnog. Darivao sam ti najlepšu muzu, da ti pokaže put kojim se dolazi do mene. Pozvao sam te za svoju trpezu da mi budeš drag gost u obedu ljubavi. Malobrojni za tom trpezom sede. Samo oni koji boluju od slepila... a ti kudis sebe, i prekor sebi namećeš. Piši o njoj, o svojoj muzi, piši za novi život u kome ćete ti i ona hoditi zajedno niz večnost. Piši za taj novi život. Piši kanconu za onog devetogodišnjeg dečaka koji je jedini među stotinu mladeži, preoznao moju nevstu (ljubav) onog dana gospodnjeg kada se slavio dolazak proleće u Firenci. Piši joj i reci da si samo njen, a ona tvoja. Ljudski zakoni ne važe u zemlji anđela. Piši joj i ja ću joj svako tvoje pismo staviti pod noge.“ Reče to i nestade; tiho i spokojno, isto kao što se i pojavio. “Hvala ti učitelju”, prozbori Dante, i dade se u posao. Početak balade je glasio;

Balado želim da Amora nađeš

I pred moju gopsu s njim izađeš

Da moje izvinjenje, o kojem ćes pevati

Moj joj gospodar može predati.

Prošle su tako još dve godine i Dante je sve ređe viđao nevestu svoga srca. I desi se da negde pred kraj 1289. otide sa jednim prijateljem na mesni skup koji se odražavao u kući istaknutog gvelfa Nina Veskotija. Veskoti je takorećio bio novopečeni ,,mladoženja” a običaj je bio da se u kući tek udate zene mnoge gospe okupljaju i da joj za trpezom prave društvo u svečanim prilikama.

Tog dana u Veskotijevoj kući moglo se videti dosta znamenitih ljudi Firence; političara, pesnika, trgovaca uglednih… Dante se nakon dva-tri kraća usputna razgovora odvojio od prijatelja i osamljen stao u kraj prostorije, odakle je posmatrao okupljene.

Iznenada oseti kako ga potresa tako snažan drhtaj, u svojoj pojavi mozda više sličan sladostrasnoj drtavici koju je teško kontrolistati. Kolena mu klecaše i nekako trapavo, nalik čoveku koji ne kontrolise svoje telo, naglo se nasloni na veliku sliku okačenu o zid iza njegovih leđa. Skoro da se pridržavao za nju da ne padne, a razlog njegove malaksalosti je bio taj što je u obližnjoj grupici gospa prepoznao Beatriče. Svojom reakciom izazvao je pažnju među gostima, te je i gospama zapao za oko… Primećujući Danteovo stanje počele su se među sobom šaliti na njegov račun i glasno smejati a u tome je učestvovala i Beatrice. Uspeo je da se pribere i odvoji od slike, pomalo posramljen. Kada je stigao domu, napisao je žalostan sonet o tom doživljaju.

S gospama drugim rugate se meni,

Al’ ne mislite, gospo, kako do tog dođe

Da mojim likom čudo neko prođe

Dok lepota me vaša pleni

Nedugo potom sećanje na taj događaj ga obori u bolesničku postelju i obuze ga žalosna bolest, nalik reumatskoj groznici, tako snažno da je devet dana proveo u neprestanim mukama. Postao je žrtva grozničavih snova o smrti; sopstvenoj, koju mu je najavila horda raščupanih žena, a zatim i Beatričinoj smrti popraćenoj vizijama pomarčenog neba, zemljotresa, ptica koje padahu na zemlji kao da će kraj sveta. Sve je to činilo da su mu suze tekle iz groznice zamućenih očiju, i upravo poslednjeg dana bolesti, pred oporavak, desi mu se još jedna vizija. Video je u njoj Beatriče na nebu, pogleda poniznog i spokojnog, kako mu pruža ruku, i zove ga k sebi. Dante nemoćan, sa zemlje uzvikuje; ”Slatka smrti hodi meni i ne budi svirepa, jer ti mora da si plemenita”, zatim se polako vratio u stvarnost i zatekao svoju sestru, blagu i plemenitu, kako stoji pored njegovog kteveta i saosećajno jeca… kada ga je ugledala kako dolazi k sebi, zagrli ga “ Hvala Gospodu, Hvala Gospodu, mislili smo da ćeš nas zanavek napustiti...” jos uvek pomalo onemoćao od težine snova, dodirnu joj ruke. „Putovao sam, sestro, kroz varljivo magnovenje i video sopstvenu smrt, i plameitu gospu koja me ožive i pokaza mi put u besmrtnost...“

Nekoliko meseci od te pesnikove vizije, u junu 1290. Beatriče zaista umire. Čuvši tu vest, skrhan bolom godinu dana lutao je sa sonetima pod rukom. Put ga jednog dana nanese u jednu od onih uskih firentinskih ulica. Dok je njome hodio prebirajuci po žalosnim mislima, slučajno je pogledao u zgradu preko puta i setio se da je tu jednom davno ugledao Beatriče, koja ga je onako veoma mlada i veoma lepa, s prozora gledala tako saosećajno, sudeći po njenom izrazu, da je delovalo kao da se sva samilost stvara u njoj. Srce mu posta tad preteško i tražio je leka. Pokušavo je da ga nađe kod “lakih” dama firentinskih noci. Često je odlazio da vidi neimenovanu mladu ženu sve dok se nevesela zahvalnost nije pretovorila u pozitivnu želju i ushićenje, i zbog te neočekivane, ali ljudski razumljive epizode, Betariče će ga mnogo godina kasnije prekoriti kad se sretnu u zemaljskom raju. Dante se nakon godinu dana lutanja u magnovenju, oslobodio opsednutosti i tad mu u misli dolazi moćna nova slika;  vizija Betriče kakav je bila onog prvog maja u tamno crvenoj odeždi u kojoj je onomad ugledao.

Kroz nju, lagano, poetska storija počinje da doživljva svoje upotpunjenje; Dante iz 1284. zaneseni posmatrač Beatrice, spaja sa Danteom iz 1295. memoaristom, pesnikom, ljubavnikom. Odlučuje da od tog dana više ne piše o blaženoj sve dok ne bude u stanju da o njoj dostojnije govori i ako mu Bog dozvoli da poživi dovoljno dugo “pevaće o njoj kako se nikad nije pevalo ni o jednoj ženi”. Posle tog nagoveštaja nekakvog ogromnog pesničkog truda, sve svoje pesme ujedinio je u zbirku posvećenu jednoj ženi. Setio se Amora I tu zbirku naslovio Novi život, i na prvoj strani napisao:

Ovde završava novi život Dantea Aligijerija

Taj Novi život je sad bio nadasve novi život Dantea kao pesnika; onog koji je u pisanju poezije našao veliku svrhu svog postojanja. U njegovom novom postojanju, njegovo shvatanje je učvršćeno i vizijom večnog života koju mu je otkrila Beatriče i koji će mnogo godina kasnije opevati u svojoj čuvenoj Komediji.

Par reči o Danteu i astrološki background priče

Ovom prilikom neću se detaljno osvrtati na biografiju sina Firence i svakako jednog do najvećih svetskih pisaca svih vremena, već ću samo sažeto, u par rečenica, izneti one osnovne podatke o njegovom životu i nakon toga letimično baciti pogled na astrološki background priče. Za završnicu sam odabrao i jedan veoma dirljiv i meni podosta drag odlomak iz knjige T Karlajla O herojima koji zaista lepo opisuje karakter velikog pesnika.

Dakle, Durante (Dante) Aligijeri je rođen krajem maja 1265. godine u porodici plemenitog gradskog porekla. Njegova majka, Bela, umrla je neposredno po njegovom rođenju, a brigu o njemu preuzima maćeha. Odrastao je sa dva polubrata i dve polusestre, važio je za veoma inteligentnog, ozbiljnog dečaka, a bio je i jedan od retkih koji je imao tu životnu privilegiju da stekne najbolje obrazovanje koje se moglo steći u ono doba. Prošao je kroz tri perioda obrazovanja; retoričko – gramatičko, filozofsko –književno i filozofsko teološko. U mladosti je vrlo brzo pasiju pronašao u poeziji, par puta se borio u bitkama, i proživljavo za njega odlučujuću ljubav sa Beatriče Portinari koja je podarila svetlost njegovoj sudbini i ulila mu duhovnost sposobnu da nadvalada svu gorčina ondašnjeg života. Oženio se pošto ga je otac ugovorom na to obavezao Đemom Donati, a između 1295. i 1304. godine bio je aktivan u političkom životu Firence i igrom neminovnosti učestvovao u sukobu dva suprotstavljena politička tabora: stranke Crnih, oko kojih su se okupljli bogataši i stranke Belih u čijim redovima je bio i Dante kao njihov izaslanik, a kojoj su prevashodno prilazili siromašniji stanovnici Firence. Nakon što je stranka Crnih uz Papinu pomoć odnela vlast, Dante je osuđen na izgnanstvo iz rodnog grada 27. januara 1302. godnine i na smrt na lomači, ukoliko bude uhvaćen. U tim godinama izgnanstva napisao je i svoje najveće delo Komediju, kojoj je epitet božanstvena dodat tek sto godina kasnije, od strane obožavatelja dela, a interesantno za astrologiju je i to da je Dante strukturu tri onozemaljska carstva usaglasio sa shvatanjima grčkog astrologa i matematičara Klaudija Ptolomeja (geocentrična slika kosmosa.). Umro je u noći između 13-og i 14-og septembra 1321. godine u Raveni, gde je sahranjen uz počasti velikog pesnika i filozofa. O njegovom značaju za svet književnosti možda najbolje govore reči engleskog pesnika T.S. Eliota koji je jednom prilikom izjavio da Dante i Šekspir između sebe dele moderni svet – nema trećeg.

Što se tiče astrološkog background-a na početku sam spomenuo da određene planetarne konfiguracije u dosluhu sa Venerom mogu ispričati njenu “riblju” priču. U Danteovom horoskopu, za ovu priliku, osvrnuću se samo na njegov ljubavni život vezan za Beatriče Portinari, i to onaj koji se odigrao u pesnikovoj mladosti, dok je ona još bila živa, i takoreći, inspirativno ga uveo u svet pesništva. Sve njegove pesme iz tog perioda posvecene Betriči, našle su se sabrane u delu Novi život koji je zajedno sa biografskim podacima, poslužio kao inspiracija I konstrukcija ove priče. Vidi se da Dante nije imao Veneru u Ribama, ali astrološki backraund priče o večnoj ljubavi, zanesenosti, takoreći opijenosti poete svojom muzom, moze se uočiti na drugi način. Venera je ovde u Raku i preko Meseca živi u Strelcu. To joj je sudbinska putanja. Prema tome, Danteova ljubav obitava u njegovoj duši, ona je iskrena, veoma sentimentalna, i povezana sa najfinijim delom njegovog bića. Za ljubav treba imati dušu, kao prvo, jer ljubavni drhtaj se najipre oseća u njoj, i nadalje preko Meseca “oživljava” u Strelcu gde postaje njegov poetski ideal. Na tom mestu je bitno zapaziti trigon koji Mesec i Venera prave sa Neptunom u Lavu (Neptun – Venera – Mesec). I eto ljubavne opijenost, začaranosti, vizija, apsolutnog ljubavnog zanosa po kome se prepoznaje Venera u Ribama. Pošto je u konfiguraciju uključen i Jupiterov znak, uočava se i privrženost ideji da je žena simbol transcedentne mudrosti, koji su zagovrali određeni pesnici u ono vreme, i priča nadalje sazreva bivajući uključena u religijsko – filozofsku koncepiju Božanstvene komedije. Teba se još samo osvrnuti i na Marsovo prisustvo u priči (Mars je u Lavu, konj. Neptun, trigon Mesec –Venera) što je bitno, jer kao što znamo on uvek predstavlja natusa kao muškarca, te kroz njegovu simboliku, postvaku i učešće možemo uočiti dosta od ponašanja mladog pesnika u doba kada je u potpunosti živeo svoju iskrena “tajnu” ljubav pa i nadalje kada je ta ljubav nadživela vreme.  

I za kraj odlomak iz knjige T. Karlajla O herojima

Za mene je to vrlo dirljivo lice; možda najdirljivije od svih koje poznajem. Usamljen, slikan, kao na praznini, s prostim lovorom, obavijenim oko glave, besmrtna tuga i bol, poznata pobeda, koja je takođe besmrtna – sve to pokazuje celu istoriju Danteovu. Ja mislim da je to najsumornije lice koje je ikad iz stvarnosti naslikano; jedno sasvim tragično lice koje srce potresa. Tu su kao osnovne crte blagost, nežnost, mala ljubaznost kao u deteta, ali sve to kao da je smrznuto u oštru protivrečnost, u samoodricanje, osamljenost, u ponositu, očajnu tugu. Jedna blaga eterička duša gleda tako strogo, neumoljivo,oštro kao iz kakve tamnice od debelog leda! Zajedno s tim, to je neka tiha tuga, tiha i prezriva; usna je dignuta kao u nekom božanskom preizranju stvari koja mu srce grize – kao da je to samo neka jadna, beznačajna stvar, kao da je on kojega ona ima moći da muči i davi veći od nje. To je lice jednog čoveka koji potpuno protestuje i koji celog života vodi borbu protiv sveta bez predaje. Sva ljubav pretvorena je u gnev, u neumitni gnev, lagan, jednak, tih kao gnev kakvog boga! A i oko, i ono gleda tako začuđeno, kao pitajući: zašto je svet takav? To je Dante;tako gleda on, taj glas „deset ćutljivih stoleća“i peva nam svoju tajanstvenu pesmu koja se ne da odgonetnuti“

Više o Veneri u Ribama zaiteresovani mogu pročitati na sajtu Liberaeternus.com 

© Kepler asocijacija profesionalnih astrologa, Beograd, Srbija. Sva prava zadržana, 2011. // Design & Coding by studio triD