Dunjo moja zrela

Zato što me voliš, ja volim sve ostalo i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko

Da i kada bih pao – do zemlje bi se naživeo!

M. Bečković

Cela priča o Dunji mogla bi stati u ove stihove. Kako je ljubav lepa i jednostavna. Ljubav zaista ne traži ni od koga ništa. Ona je dovoljna sama sebi. Ona živi kao reka koja povezuje dve obale. Teče slobodna i jednako zapljuskuje i levu i desnu obalu.

Dunja je rođena u Kragujevcu i plod je najveće studentske ljubavi njenih roditelja. Majka je bila pri kraju studija kada je saznala da je trudna. Trudnoća joj nije bila laka i nije mogla da dovrši studije. Roditelji su se venčali i Dunjina majka se vratila iz Beograda u Kragujevac u sada svoju novu porodicu. Život Dunjine majke je bio težak. Nije mogla da je nahrani očeva ljubav koju je dobijala vikendom kada bi on došao iz Beograda. Majka je imala veoma težak porođaj (na vrhu 12. polja Saturn u Raku egzaktan kvadrat Pluton). Dunja je ugledala ovaj svet sa pupčanom vrpcom oko vrata. Majka se jedva oporavila od porođaja (Mesec u Jarcu u kvadratu sa Uranom). Dunju je negovala očeva majka. Baka Radomira (kakvo prelepo ime, baka – Neptun, sekstil Jupiter) je ljubila svoju Dunju i čuvala je kao "grumen zlata".

Kada je Dunja imala šest godina njeni roditelji su se razveli. Nikada se nisu mogli složiti. Otac je postao uspešan državni službenik, majka se preudala i otišla da živi u Nemačku sa svojim novim mužem. Dunja nije videla svoju majku do svoje 22 godine kada je kao student otišla u Berlin. Sa 24 godine Dunja je diplomirala u Nemačkoj pored svog veoma uspešnog oca. Dobila je odmah ulaznicu u diplomatske poslove. Nije bila mnogo opterećena roditeljskom pričom. I sada mi kaže: "nekako sam znala da je to najbolje za sve nas." Dunja je živela sa svojim ocem. Vrlo često su menjali zemlju. Posvećenost poslu je bila njihova najveća strast. Otac je imao ženu (francuskinju) sa kojom je živeo u neformalnoj zajednici.

Kada je Dunja bila pri kraju svojih studija došla je u Kragujevac da završi nekakve formalnosti vezane za imovinu, koju nisu regulisali još od bakine i dekine smrti. Pošto je trebalo da se to sve premeri i razmeri, Dunja je to rado prihvatila kao izazov. Otišla je sa ekipom geometara u selo. Svi su se međusobno poznavali. Dunja je neke likove zaboravila, neke nije ni poznavala. U toku tih radova Dunja je shvatila da bi mogla u bakinoj kući i da prenoći da se ne vraća u Kragujevac jer će ovi radovi potrajati. Krenula je da pribavi nešto namirnica i da se javi ocu.

Uz put je bila nekako raspoložena, nije bila ni umorna, niti je pomišljala na strahove. Samo je mislila o svojoj baki. Tek, pred seoskom prodavnicom visok, mršav muškarac bledog lica (Saturn u Raku) joj progovori: "Gde si ti Dunja, pa nema te da dođeš u zavičaj, jesi li ti mene zaboravila?" Dunja, ascedentalni Lav, a Sunce na 15º Device u 3. polju – pa gde da zaboravi? "Dragoslave, jesil' to ti, pa kako da te zaboravim? " Istina Dunja ima Neptuna u 5. polju u Strelcu i sa pravom se Dragoslav pita da ga nije zaboravila. Kupi Dunja šta joj treba, Dragoslav uze u svoju torbu i krenuše. Dragoslav je ćutao. Ćutala je i Dunja. Kada su došli do putića gde treba Dragoslav da skrene zastali su. Prvi progovori Dragoslav: "Ajmo kod mene, vatra je potpaljena, a i dok se ne navikneš da ti pokažem šta sam sve napravio." Dragoslav je završio elektrotehniku u Beogradu. Mala plata, roditelji bolesni, nije imao ko da ih neguje. Ostavio je sve u Beogradu i vratio se u selo. U jednoj godini oba roditelja je izgubio. Sve je on to polako pričao Dunji, kuvao kafu i sipao im po jednu rakiju. Dunja je odbila rakiju, uzela kafu, ali Dragoslav nije odustajao: "ajde što si takva, uzmi, domaća, ja sam je proizveo, čista šljiva". Nije mu trebalo dugo da je ubeđuje. Ostade tu Dunja.

Ja gledam Dunju i vidim joj žar u očima, ali prikriven, obara pogled. Ja je podstičem da me pita, šta je interesuje. Ona me gleda kao da se stidi i kaže nije to sve. Znam, vidim ja da su Sunce i Mesec iz Jarca u trigonu, Dunji je lepo u selu u Srbiji.

"Ostala sam tada petnaest dana. Svaki dan i svaku noć i svaki minut sam bila sa Dragoslavom. Njemu je bilo prirodno da preuzme sve obaveze oko sređivanja dokumentacije za imovinu. Ništa me nije pitao, nisam ni ja njega. Moje telo je bilo potpuno u ritmu i sa njim i sa prostorom i sa ljudima. Dragoslav je napravio u svom dvorištu sve što je potrebno čoveku za život... ali bio je sam. Nisam ga pitala zašto, niti je on meni govorio o tome. Došao je dan da treba da krenem."

Dragoslav se čak nije ponudio da je prati na aerodrom, nije je pitao ni hoće li doći, ni hoće li pisati, zvati... Ništa je nije pitao. "Osećala sam da jednako kao i ja pati, ali neće da me zaustavlja, opterećuje... Bila sam mu zahvalana na tome. Kada sam došla da ga poljubim, on je samo odmahnuo rukom i rekao da žuri jer mu se krava teli. Ostala sam nema, praznih ruku, suvih usana i mokrih očiju. Progutala sam suze."

Sećanje na Dragoslava je bilo živo. Moje telo se kretalo u njegovom ritmu. Pokušavala sam da ostvarim neku partnersku vezu, ali nije išlo (Venera konjunkcija Uran). Ono što mi je najviše smetalo je govor moga tela. Moje telo je bilo potpuno u kontra ritmu. Sredinom augusta 2003, odlučih ponovo doći u Kragujevac. U selu blizu moje kuće su se doselile izbeglice, sa dvoje male dece. Ja sam sa njima napravila dogovor da paze moju kuću a ja sam im slala svakog meseca novac. Kada sam rešila da dođem u Kragujevac, nisam htela da javljam komšijama, samo sam rekla tati. On je bio vrlo vitalan i duhovit: "Bolje bi ti bilo da si se udala za nekog ovde oficira, a ne da sanjaš o propalom inženjeru. Možda se on tamo oženio i decu dobio. Dunja, gledaj svoja posla." Tata me je dobro znao, pa mi smo isti, isto mislimo, isto govorimo, čak sam i fizički jako ličila na mog oca. Ćutala sam. Šta ako je tata u pravu, šta ću onda? Ništa. Idem nemam šta da izgubim. Moje telo je plesalo od radosti. To je bio za mene najveći znak da ne grešim, ali um nije mirovao. Misli, misli, misli. Stišavala sam sebe.

Došla sam. Komšije se obradovale. Deca porasla. Ja samo gledam i osluškujem, da čujem nešto od njih, ali niko ništa ne govori. Moje dvorište uređeno, lepo, staze od cigala, pored njih cveće. Mislim, kako su dobri ovi ljudi, kako su mi uredili dvorište. Okrenem se Danici (komšinica) da joj kaže hvala, a ona obori pogled pa kaže: Nismo to mi, to je "on", pa rukom odmahne u pravcu "njegove kuće". Samo sam spustila torbe, ni umila se nisam. Morala sam ići do "njega" U žurbi da što pre krenem ne pade mi na pamet da pitam jel' se oženio?

Prilazim drvenoj kapiji, čujem kosilicu i vidim njega. Isti, visok, tanak, uspravljen, nekako tromo gura kosilicu, kao da i sa njom pleše. Stojim i gledam ga. On me ne čuje od kosilice. Ne prođe mnogo on se okrenu i ne gaseći kosilicu, mahnu mi rukom da prođem. Sedoh ispod trema u hlad i posmatrah ga. Pokreti njegovog tela su za mene očaravajući. Sa svime oko sebe je u potpunom skladu. Posle kraćeg vremena, ugasi kosilicu i stade. Skide kačket, obrisa znoj sa čela i osmehnu se široko njegovim lepim zdravim zubima: "Vidi ti nje, opet došla. Što si se navadila pa stalno dolaziš? Hoćeš možda da obeležiš svoj trideseti rođendan ovde, pa si zato pobegla od udvarača?". Smejao se i prilazio mi, ali ni ruku mi nije pružio. Bez obzira, ja sam ipak imala potpuni osećaj stapanja sa Dragoslavom." Ajmo iza kuće da ti pokažem vodenicu što sam napravio, doveo sam potok do kuće." Dragoslav je krenuo i ja za njim. Iza njegove kuće vodenica kao iz bajke, radi, živa, okreće se točak. Niti on mene nešto pita, što sam došla, niti ja njega pitam? Mi smo nastavili tamo gde smo stali. Doneo je "šarenicu (vuneni ćilim) i rekao sedi, odmori, ti si iz daleka došla. Doneo je slatko od trešanja, rakiju od šljive i vodu iz bunara...

Ostala sam mesec dana. Reči su bile suvišne. Tela su imala svoj govor, svoje ritmove, a duše ispunjene su samo dremale u nama. Trebalo je da se vratim u moj "beli svet" – tako je to Dragoslav zvao. On nije imao sat u kući, a znao je tačno koliko je kada sati. Živeo je u potpunom ritmu sa sobom i prirodom. Nije imao ni tv, ni kompjuter, ni radio. Kome god bih to rekla, rekli bi mi da je moj Dragoslav čudak, što nije daleko od istine. Ali Dragoslav je moje telo, moj duh, moja duša, sve jedno samo na dva mesta. Taj dan sam mislila da mu kažem, da ga pitam šta ćemo nas dvoje. Moj kućepazitelj, komšija je poranio da me vozi u Beograd, a ja da odem kod Dragoslava, no on mi reče: "nije on kod kuće, jutros je zorom otišao u Kragujevac ima neka posla tamo, ne znam kada će se vratiti." Ostala sam u raskoraku. Opet ista stvar. Možda je tako i bolje. Okrenula sam se i progutla onaj potok suza što teče iza njegove kuće.

Od tada je prošlo sedam godina. Dan za danom, državni poslovi, ekspedicije. Šef zadnje ekspedicije je bio vrlo zadovoljan našim radom i rekao da smo zaslužili da možemo birati idemo li dalje ili smo zadovoljili svoj avanturistički duh. Imamo mesec dana da donesemo odluku. Kada sam rekla tati, on mi je čestitao i rekao: "E, Dunja udaj se molim te, možda možeš još i dete roditi. Još malo će ti četrdeseta pa šta ćeš onda? Dosta je ovog svetskog gluvarenja." "U pravu si tata – idem ja u Kragujevac... " rekoh. "Nisam Dunja na to mislio – uostalom kako god želiš!" – odvrati mi.

Sve vreme sam u kontaktu sa mojim komšijama, a nikad ni jedna reč od Dragoslava. Znam da me čeka, ma sigurna sam...

Dunju sam prvi put upoznala krajem oktobra 2010. Naša priča je bila bazirana na odluci o povratku u rodni kraj. Dunja ima Mesec u Jarcu i to je potreba predaka da se očuva kuća, da se ostane na ognjištu predaka. U Dunjinom horoskopu u 4. polju (domovina, kuća) nalazi se Venera (koja u sebi nosi Marsa, vladara 5. polja – ljubavi) u konjunkciji sa Uranom, vladarem 7. polja (partner). Znala sam da Dunja ima potrebu da živi u neformalnoj zajednici sa čovekom koga mnogo voli, na jedan potpuno slobodan način, ali u svojoj domovini. Koliko je vezana za Dragoslava govori upravo i Saturn (vladar 7. polja) koji je u egzaktnom kvadratu sa Plutonom, vladarem 5. polja (ljubav)! Okolnosti nisu lake, ali su snažne i nose njeno telo (Sunce) u trigonu sa Saturnovim dispozitorom 'vladarem sedme kuće) – Mesecom.

Ponovo smo se srele krajem decembra 2012. Dunja je bila drugačija. Nije više ličila na dečaka. Imala je dugu kosu, mir, osmeh, sigurnost. Došla je da mi ispriča da se vratila u Kragujevac (a ja sam to naprosto znala). Otac je ostao u svetu. Ona i Dragoslav su zajedno. I ona je malo na njega uticala. Uveli su malo i savremenih tehnologija u njihov nedirnuti svet. Dragoslav je samo jedan dan rekao: "Aj, nek ti bude kad si navalila, 'oćeš ti da se hvališ ovim tvojima po svetu, da svi vide šta ti imaš. 'Oćeš da snimaš i krave i svinje i vodenicu. Joj, Dunjo moja zrela..." Onda bi počeo da pevuši staru narodnu pesmu.

Ja sam se naučila kako da jednostavno govorim iz tela, a ne iz glave. To je kod Dragoslava sve jednostavno. Dragoslav je imao dane kada je samo ćutao, ništa nije jeo i samo je pio vodu. Sedeo bi iza kuće i gledao u vodenicu. Moglo se zaratiti – on se ne bi pomerio. Ja sam to naučila. Samo se privučem uz njega i ja sednem i ćutim. U početku sam se pitala o čemu on sada misli, a posle sam i to zaboravila. Kada se trgne iz tog svog sna samo me pomiluje po kosi, poljubi mi jedno oko, pa drugo, pa jedan dlan, pa drugi dlan, onda obe moje ruke skupi i stavi ih na svoje srce i ćuti.

Ako si dobar kao ljudsko biće, ako radiš pošteno, iz srca, sve što ti je zaista potrebno uvek dođe samo!