Tel: 011.267.31.92, 064.387.222.4   |   E-mail: info@profesionalnaastrologija.com   |   Facebook
Početna   |   O nama   |   Astro News   |   Astrološke usluge
Članci po kategorijama
Hronike neba Poslovna prognoza Ritam broja-7 Aktuelnosti Astrološki članci Ljuboskop Astro teme Kod za astrologa Astrologija dece Local Space Astrološki Arhetipovi Horarna astrologija AstroHealing Karmička astrologija Mundana astrologija Astrološki razgovori Astro Mitologija Duša čoveka Liber Aeternus Astrologija kristala
Alex Trenoweth - Astrološka konferencija u Beogradu 2018. Astrolog, Alex Trenoweth je napisala članak o svom iskustvu na astrološkoj konferenciji u Beogradu, u martu 2018.
» prikaži celu vest
Jedinstveni seminar “Zakon privlačenja i lakoće” Jedinstveni seminar posvećen Veneri pod nazivom “Zakon privlačenja i lakoće” je vaš vodič kroz uživanje, kroz mogućnosti da radite i živite sa lakoćom, da osetite svim čulima svet oko vas i da ljubavlju i srećom, kreirate svoju budućnost. Seminar će održati dr Lea Imširagić u subotu, 24. novembra od 16h na Kepler Institutu.
» prikaži celu vest
Tehnologija Svesti Venere Uvek je Venera bitna, bilo da smo je nazvali ljubavlju ili lepotom, lakoćom ili zadovoljstvom - ona je uvek tema života, tema našeg rada na svesnom, nesvesnom i podsvesnom nivou. Kurs Tehnologija Svesti Venere će se održati u subotu, 24. novembra sa početkom od 12h, a svi oni koji nisu u mogućnosti da prisustvuju, kurs mogu pohađati i u dopisnoj, online varijanti.
» prikaži celu vest
Psihološki profil, ljubav i brak u natalnom horoskopu Na Kepler Institutu, 14. novembra od 19h će početi dvomesečni kurs iz natalne astrologije. Moguće je i online pohađanje.
» prikaži celu vest
Knjiga ''Energija Senke'' Nedavno je izašla iz štampe najnovija knjiga Aleksandra Imširagića "Energija Senke - Vodič za integraciju prošlih života". Svi zainteresovani za ovu knjigu mogu je naručiti direktno od nas.
» prikaži celu vest
» prikaži još vesti
Duša čoveka

Kad porastem biću Dikens

Posvećeno mojoj sestri u San Francisku

 

“Neznanče zastani. I postavi sebi ovo pitanje: možeš li i ti tako? Ako ne, sa stidom se povuci.“

 

Epitaf iz Dikensovog poslednjeg, nedovršenog romana Misterije Edvina Druda

 

   Iako je Čarls Dikens rođen u Lendportu u Portsiju, 07.02.1812. godine, ne iznenađuje činjenica – iznuđena na osnovu biografskih podataka a ipak nekako neraskidivo vezana sa univerzalnom potvrdom nadaleko čuvene izreke bezimenog mudraca home is where our story begin – što je Dikens za svoje rodno mesto odabrao Četem. Njegova porodica se preselila u pomenuti grad koju godinu kasnije i odlučila, ispostavilo se opravdano, da prisvoji njegove široke puteve na duži vremenski period. Kao pripadnici srednje klase, Dikensovi nisu oskudevali ni u čemu bar u onom lagodnijem razdoblju života kad im je familijarno gnezdo blagosiljano dolaskom malog Čarlsa na svet, te se njegovo detinjstvo – precizirajmo do jedanaeste godine života, dakle, pre no sto će zadimljeni, turobni fabrički oblaci natkriti vedro i sanjalačko nebo jednog nadasve inteligentnog dečaka – moglo okarakterisati i kao odrastanje u raju umerenog blagostanja. Tendecija laganog spuštanja Dikensovih na društvenoj lestvici, ta slabost u njihovoj svetovnoj sudbini, bila je gotovo i neprimetna sve dok Čarslov otac, službenik u administratinoj službi mornarice, a inače često opisivan kao čovek iz koga je ugodnost izvlačila njegove najprijatnije i najpostojanije odluke, nije doživeo bankrot i završio u zatvoru u Maršalisu na dve godine. Surova stvarnost nikog ne štedi. Ipak, pre te mračne, nikad izbrisive a potajno sramne tacke u Čarlsovom životu, pre odlaska jedanaestogodišnjaka gospodske pojave na crnčenje u fabriku imalina, vredi pomenuti neke značajnije događaje iz piščevog ranog životnog razdoblja; možemo ih prihvatiti, plemeniti čitaoče, i kao sićušne krojačke činjenice kojima je spravljeno ruho detinjstva, a intenzitetom svog nastanka, sebi su dali za pravo da jarko nijansiraju kasniju Dikensovu neobičnu ličnost i podare joj ključne osobenosti.

  U kosmičkom elaboratu nailazimo na univerzalne definicije stvaralačkih procesa koje nam pomažu pri donošenju neoborivog zaključka da je gotovo svaki genije, na ovaj ili onaj način, u ranijem ili kasnijem periodu, na kraćoj ili dužoj stazi lične odiseje udisao svežinu inspiracije u jednom zabačenom, posve usamljenom kutku Platonove pećine, izolovanom od dodira sa uhranjenom ljudskom masom, a isklesanom i uređenom tako da zadovolji potrebe siromašne gozbe njegovog stvaralačkog duha. Dečaćić Čarls je imao, da kažemo, tu sreću u nesreći da bude lošeg zdravlja. Nije se tu radilo o nekim težim bolestima, daleko o toga, jer i po rečima nekih od Dikensovih biografa on je bio obdaren onom vrstom robusnosti i izdržljivoti koja mu je omogućavala da u poznijim godinama izdrži tempo celovečernje šetnje. Ne, sitnica se ogledala u tome što je i najmanji nagoveštaj bolesti bio dovoljan da ga povuče iz kolotečine nemarnog života grupe dečaka i uvek iznova usmeri na umna zadovljstva njemu dakako preko potrebna. U tom čestom dežavuu osamljenosti, mali Čarli se uvlačio u jedan zaboravljen tavan na kome je pronašao besmrtnu književnost Engleske (knjige poput Toma Džonsa i Hemfri Klinkera) i u isti mah, predan dečačkom oduševljenu nad otkrićem izgubljenog prozaičnog sveta i šarenilom likova udomljenljenih u vilama kraljice groteske, povezao se sa duhom prošlosti kojom je carevala čudovišna avet Falsfat – gromada i temelj engleskog smeha i engleske sentimentalnosti. Njegov mladi inteligentini um je uživao u staroj živopisnoj književnosti slasno se hraneći svetom književnih noumena, ali glad nije mogla u potpunosti da se utoli, jer da bi se stvorila ona vrsta književne mitologije koju nam je podario veličanstveni Dikens, bilo je potrebno povezati stare noumene sa svetom spoljašnjih fenomena i tako ostvariti skladno poklapanje svetova. Dikensovo oko imalo je istančanu sposobnost zapažanja i od tada je sve češće uočavao prizore nepoznatih ljudi koji su dolazili niz put, prolazili kroz njegov grad i odlazili nekud dalje. Bile su to i povorke skitnica, uličnih stanovnika, hodočasnika, nitkova... svi oni onako životni, osobeni, šaroliki i smešni.. neki su lupali na vrata krčmi, neki ispunjeni odvratnom veselošću skakutali niz ulice poput gumenih lopti, neki su upadali u jarkove, neki bili napatvoreno razdragani dok su šetali po groblju, neki su bili robovi ljudskih slabosti, neki vitezovi čovečijih vrlina, ali činjenica koja se uzdiže iznad čitave te plejade ljudske raznolikosti, suštinska je u nastojanju da nam prikaže Dikensa kao zrelog desetogodišnjaka odlučnog u nameri da viziju bezgranične ekscentričnosti života ovekoveči u pismenom obliku. Imao je jasnu viziju onoga sta želi da bude i traga koji namerava da ostavi u svetu.

  Drugi nagoveštaj piščeve besmrtnosti na osnovu utisaka iz ranog detinjstva javlja nam se kroz minijaturne scenske nastupe malog Čarlija u toplom porodičnom domu, pred okupljenom rodbinom. Tu se začela njegova teatralna osobina. Naime, Džon Dikens, Čarlsov otac, posedovao u svom karakternom sklopu vidljivu očinsku manu koja se očitovala u tome da je Džon u ulozi vaspitača deteta – a pod tim terminom u ovom slučaju podrzumevamo podstrekača intelektualnih sposobnosti mališana, odnosno nekog ko će u ranom stadijumu podstaći rast i oplemenjivanje veoma obećavajućih umnih potencijala – zakazao, odnosno bio podosta nemaran i neodgovoran. Draže (i lakše) mu je bilo da dete provede kroz igru i zabavu, da bude zabavljeno i da zabavlja, da bude vaspitavano u duhu porodičnog veselja no da od sebe nevoljno napravi učiteljsku figuru. To Džonovo zanemarivanje umne obuke mališana, tada a i u kasnijim, težim vremenima, utisnulo se u sinovljevu svest kao sitna ogorčenost i pratila ga do kraja života. Tako nam neke od ranoživotnih epizoda pisca pomažu da sklopimo mentalnu fotografiju na kojoj mali Čarls posednut nekad na stolicu, nekad na sto, nekad na krevet, veselo recituje popularne poemice, ili pevuši neku od pesmica iz mjuzik hola a stričevi, strine, ujaci, bake i deke, smerno ga bodre i nagrađuju veselim aplauzima, osmesima i čokoladnim poslasticama. A on je, uprkos sve prisutnijem umoru kasnih večenjih časova, zadovoljan i srećan ali i pomalo razdržljiv, kao da će neočekivano da brizne u plač. Upravo ta ranostečena pozorišna osobina nije ga nikad napuštala. Dikens je bio i ostao do zadnjeg časa neobično teatralan (zapravo neobičan i teatralan). Na svoje književne turneje, veličanstvena predavanja, često je vodio njemu dragu gošću iz detinjstva, pratilju koja se zvala razdragana samosvet i čije prisustvo je činilo da mu blistave, svetle oči poskakuju naokolo a pokretljiva glumačka usta sakrivena iza smeđe brade ushićeno, uvek iznova ali dugačije, započinu monolog o raznolikosti njegovog književnog potomstva. Upečatljivo bledo lice boje metala tada se, vođeno zanosom, veoma lako transformisalo u bilo koju od lucidnih maski kakve su nosili njegovi groteskni likovi. Nikad nije robovao bolesnoj želji da se probija kroz život zarad uspeha i moći: ne, one je samo želeo da tu pozornicu iz detinjstva postavi na bilo koji pedalj zemlje po kojoj se kretao; da bude poznat među narodom i da ima onu staru, zdravu ljudsku slavu koja je pratila velike engleske pisce minulog doba a naravno ni njega nije zaobišla. Štaviše, obasjala ga je sjajnije od bilo kog predhodnika. Njegova ekscentričnost svojski se trudila da poremeti običan ritam svakodnevice u smislu da je oduzimao danima epidemsku moć monotonije: uvek su se javljale neke sitne zavrzlame, smicalice, neočekivano dolasci... pa čak su i pisma koja je pisao prijateljima bila plod duboke kreativnosti i nisu se razlikovala ni po čemu od njegovih književnih tvorevina. Vođen inspirativnim impulsom on im je menjao formu, menjao im oblik, klasičnu sadržinu. Poigravao se rečima. Nekad ih pisao na apsurdnom franscuskom, ponekad im je potpisnik neki od njegovih književnih likova... No jedna anegdoda koju sam izvukao iz Dikensove biografije, bar kada je ta njegova neobičnost u pitanju, na mene je lično ostavila najimpresivniji utisak. Kažu da je tokom poslednje posete SAD-u – države koju, uzgred rečeno, nikad nije (za)voleo, a srdačno je i iskritikovao američko društveno uređenje u svom sjajnom romanu Martin Čazlvit – onako profrancužen u oblačenju, odeven u vrećaste pantalone, baršunasti kaput i veliki šešir bele boje, prolazio pored nekih seoskih kuća. Uočena sličnost između njih i prodavnica u pantomimi podstakla ga je da namah potrči do najbližih vrata i u savršenoj imitaciji pajaca u lakrdiji zalupi pesnicom u dovratak. Nakon što je to uradio, svečano se opružio preko praga kuće da vlasnik iste, ukoliko istrči napolje, zapne o njega i tromim padom blagosilja neokošen travnjak. Zatim je mrtav ozbiljan ustao i produžio svojim putem. Kažu da je čitav Dikensov život bio ispunjen ovakvim neočekivanim ispadima. Ja bih to nazvao pozitivnim, ili možda bolje, poučnim lakrdijaštvom.

 No da se vratimo sad na onaj tamniji period detinjstva kada se Čarls kao jedanaestogodišnjak obreo u fabrici imalina. Bankrot porodice Dikens se nije odigrao preko noći, iako je finansijski kolaps prosečnom posmatraču poznaniku mogao delovati kao izenadni udarac groma čija snaga probija čvrst temelj srednjeg staleža. Sporazum koji je Džon Dikens potpisao sa „izvesnim poveriocima“ uvlačio se zloslutno među zidove kuće sa sve učestalijim raspavama bračnih partnera o relevantnosti Džonove odluke, a zidni eho tako je glasno naglašavao vrednost dokumenta da je on po Čarsovom shvatanju mogao predstavljati i sporazum sa Mefistofelom ili pak predsednikom vlade. Kako god, rezultat pogrešnih poslovnih poteza bio je sledeći: gospodstveni otac je lišen slobode na dve godine, veći deo porodične imovine stavljen je u zalog, a naš junak se sasvim neočekivano našao u redu odrpanih dečaka umazanih fabričkim imalinom. Sva Čarslova velika očekivanja i nadanja u slavu nadolazećih godina bila su srušena sa konačnošću koju nosi udar groma. Omamljen razočaranjem, sumorno je radio u fabrici lepeći etikete i puneći flašice od svitanja do sumraka, a njene zagušljive prostorije, turobna atmosfera, iscrpljujući rad, društvo neotesanih dečaka, sve je to činilo da njegova mala duša usni surovi košmar, i čak kad se probudio iz njega, ostatke sećanja je zapečatio u Pandorinu kutiju i držao je zatvorenu u samrtnoj tišini dvadeset godina sve dok igrom slučajnosti to nemilo fabričko iskustvo nije otkrio svom najboljem prijatelju. Daleko od toga da je Dikens bio nesposoban za „greh preterivanja“ (na kraju konca i sama umetnost je u svom suštinskom obliku jedan vid čudesnog preterivanja. Zar ne čitaoče?) ali činjenica nam kaže da je on u zrelim godinama retko kad i retko kome pričao o pomenutom dodađaju, a kad bi se to i desilo, pričao je na način na koji čovek priča o paklu. Ali ako se zagledamo malo pažljivije u izvor piščevog bola, shvatićemo da ga nije u tolikoj meri podstakla društvena osramoćenost ili nešto slično tome. Dikens je, kao što sam već predhodno napisao, imao kristalno jasnu viziju onoga šta želi da radi u životu i po čemu želi da ostane upamćen u svetu, a uz sve to je bio i pomalo gospodstven i sujetan. Dakle, bol se očitovala prevashodno u beznađu: u osujećenosti želje za samoostvarenjem i u ranjenoj sujeti. Ukratko rečeno: postojala je sprečenost Dikensa da bude Dikens, odnosno da Dikens izraste u Dikensa (verujem da me razumeš čitaoče o čemu pričam!).

  U prilog ovome ide i jedno njegovo vlastito sećanje. Iskreno je izjavio da najnepodnošljivi trenutak u tom dobu nije nastao u fabrici: on se odigrao kada je otišao da gleda kako njegova sestra Fani, sa kojom je inače bio veoma blizak i koju je jako voleo, prima nagradu u Kraljevskoj muzičkoj akademiji. „Nisam mogao da podnesem da mislim o sebi kao nekome ko ne može da da dostigne uspeh ni na jednom od takvih uglednih takmičenja. Suze su mi tekle niz lice. Osećao sam se kao da će mi se srce slomiti. Te noći kad sam legao u krevet molio sam se da budem izdignut iz poniženja i zanemarenosti u kojima sam se nalazio. Nikada pre nisam toliko patio. U ovome nije bilo zavisti!“

  Ipak, kako po pravilu u svemu lošem ima i nečeg dobrog, ili poetičnije iskazano Danteovim rečima da i najcrnja noć nosi u sebi tračak zore, Čarls je u toku služenja sudbinske kazne povukao i jedno veoma poučno iskustvo. Stekao je prvi uvid u iskrenost ljudskog saosećanja kakvo krasi obične i proste ljude u teškim sitacijama a koje će isto tako zahvaljujući običnim i siromašnim likovima često dolaziti do izražaja u njegovim romanima. Jednom je tokom rada osetio jak telesni bol. Slošilo mu se, a dečak koji je radio pored njega, njegov ne baš tako plemenit kolega u normalim radnim uslovima – gotovo svakodnevno je verbalno napadao Dikensa jer je on „gospodin“ – kada je to primetio, pomogao mu je da ode u pozadinsku fabričku prostoriju i tu mu napravio ležaj od slame i do kraja radnog dana punio je bočice imalinom umesto njega. E tu, na tom mestu se začelo Dikensovo književno saosećanje prema siromašnom, bolesnom, nesrećnom čoveku i otuda se on kao vrsni stvaralac nikad nije libio da obuče ruho gostoljubivog domaćina i svojim gostima ugodi, poklanjajući im ona mala životna zadovoljstva koja njima znače sve. On je pisac koji je bio dostojan divljena jer je znao (i osećao) da je najveća sreća poznata čoveku sreća nesrećnog čoveka.

  I tako, došao je i taj dan da je njegov otac izašao iz zatvora i mada se Dikensovi jos finasijski nisu potpuno rehabilitovali, Čarls je bio oslobođen fabričke kazne. Roditelji su ga upisali na Velington Haus akademiju, na Morningston Plejsu. On je bio verovatno unikatni književni genije s kojim se život ironično našalio pa ga je častio obrnutom biografskom okolnošću: prvo mu podario radno iskustvo kako bi video život u najgrubljem obliku, a zatim ga poslao u školsku ustanovu. Drugim rečima, pre detinjstva progovorila je mladost!

  Nakon uspešnog diplomiranja na Akademiji, osamnaestogodišnji Čarls se zapošljava kao niži službenik u prestižnoj firmi gospodina Blekmora. Tipičnost njegove prirode nije mu dozvoljavala da se zacementira na dosadnom službeničkom poslu prepisivanja ugovora, a rešenost da se uzdigne titnjala je u njemu, te se bez ičijeg savet i ičije pomoći dao na posao tj. podvrgao obuci da postane novinar. Ceo dan je radio kao službenik a noću na stenografiji uz sve moguće otezavajuće okolnosti i bez učitelja. Ipak, uz strastvenu doslednost, asketsku istrajnost, zavidnu koncentraciju i surovu ozbiljnost uspeo je da savlada zanat i postane jedan od najbržih izveštača u to vreme. Ta samoukost je vredna divljena! Neko je jednom prilikom upitao Džona Dikensa gde se njegov sin obrazovao, na šta je ovaj odgovorio:“ Pa, zapravo, moglo bi se reći – ah – da se obrazovao sam.“

  Dikens je veoma posvećeno obavljao novinarski posao, ali za sve to vreme kreativni deo njegovog uma nije mirovao niti je mogao zanemariti odbljeske dečačke vizije. Imao je beležnicu punu skica i kratkih prikaza čudnih ljudi koje je upoznao kao dečak i ne samo njih već i mesta koja su za njega bila ličnija od ličnosti. U decembru 1833. godine objavio je jedan od tih isečaka u Old monthly magazinu a posle njega je usledilo jos devet isečaka iste vrste. Oni su se razvili u serijal i kasnije su objavljivani u Evening chronicles. Postali su poznati kao Bazovi isečci. Sa njima je Dikens ušao u književnost. Bio je to mali korak za Dikensa, ali veliki za književni svet...

 

Bibliografija

  Čarls Dikens je bio veliki čovek: plemenit i dobar. Na osnovu biografskih činjenica on se približava svakom radoznalom čitaocu kao srdačan, otvoren čovek, blagog srca, dostojanstven i nezavistan, pomalo čudan i sitničavo ekscentričan. Imao je kao i svaki smrtnik svojih malih nedostataka ali ipak zanemarljivih u poređenju sa velikom humanom vrlinom koja ga je krasila i stoga nikad nije baš pametno prizivati mane takvih ljudi bez doze obazrivosti. No, šta je ono što je činilo Dikensa velikim piscem? Ako prihvatimo književnost kao večnu refleksiju bezgranične ekscentričnosti života, u kojoj verodostojno oslikavanje realizma samo po sebi nije dovoljno da zadovolji raznolikost čudesnog sveta pod kapom nebeskom niti njegovo kretanje u bezgraničnim pravcima, i ako shvatimo da suština književnosti jednostavno zahteva od iste da taj realističan svet koji smo mi napravili „uređenim i objašnjivim“, učini vrednim i besmrtnim darujući mu neobjašnjivost i neverovatnost sna, realističnog sna, kreirajući od smrtnika besmrtnike, onda dolazimo do logickog zaključka, upoznavajući se sve više sa Dikensovim delom, da on nije samo posedovao ključeve londonske ulice već i ključeve tog nepodnošljivog realizma sna. On je kroz svoje velike romane stvorio sopstvenu mitologiju, bio jedan od zadnjih književnih mitologa; video je ulice u fantastičnim perspektivama, kreirao ličnosti fantastičnih profila, imao je takav spisateljski talenat zaokupljen imaginaciojom da je mogao (bar tako zbore biografske činjenice) da jednostavno lupi dlanom o dlan ili stopalom o pod i da se namah pojavi desetak raznolikih karakternih likova koje bi neki drugi pisci kontemplativno osmišljali dobrih par meseci lupajući glavom o zid pre no što im da udahnu život.

 Dikensa ne čitamo zato što je to klasik. Ne čitamo ga da bi ispratili fabulu, saznali da li će kraj romana opravdati početak, ili da li će glavni junak biti tragičar ili krenuti u zalazak sunca sa happy endom. Dikensa čitamo zato što nas svaka rečenica, svako njegovo poglavlje, svaki lik, poziva da budemo deo čudnog sveta besomučne živosti prizora, bezgranične ekscentričnosti života, vrhunske elokventnosti, filozofske veselosti, u pojedinim delima da budemo svedoci farsičnog okultizma i zdravog grobljanskog humora, da budemo u duhu božićnih preobražaja, da shvatimo sreću nesrećnih ljudi, ushićenje siromašnih i praznike njihovih retkih rastrošnosti, da prihvatimo zakone prolaznosti koji nam saopštavaju da je tačno da se vremena menjaju ali da ljudi, situacije i dogadjaji u različitim vremenim ostaju isti, pa čak i da opravdamo i odobrimo često prisustvo Bahusa u životu jer na kraju krajeva, zdrava evropska (književna) filozofija je filozfija vina, a sve to u domenu mitološkog obrasca koji je mogao kreirati samo Dikens. To je ono što ga je činilo najvećim engleskim romanopiscem devetnaestog veka a možda, usudiću se reći i svetskim...

  Što se tiče piščeve bibliografije čitaoče, tu ću biti kratak, jer bi bilo kakvo detaljnije upuštanje u analize i doživljaje Dikensovih romana i propovedaka (inače brojnih i opsežnih) značilo udaljavanje od osnovne ovog tipa članka, a neizbežna opsežnost u tom slučaju bi ga svakako, nenamerno, preobrazila u elektronsku knjigu.

  U Dikensova najznačajnija dela spadaju: poluautobiografski roman Dejvid Koperfild, zatim fenomenalno delo Priča o dva grada koje prati dirljive ljudske drame za vreme krvavog razdoblja Francuske revolucije, a tu je naravno i paranormalna božićna farsa osmišljena sa ciljem da transformiše saturnizovanu ličnost Ebenajzera Skrudža u toku samo jedne, ali najradosnije hrišćanske noći. Naravno, u pitanju je Božićna pesma. Roman Velika očekivanja je njegovo remek delo, a gotovo sam siguran čitaoče da si čuo i za Olivera Tvista... U nastavku ću hronološkim redom samo nabrojati Dikensove značajnije romane i pripovetke, a za kraj ovog bibliografskog dela bio sam slobodan da ubacim i jednu Dikensovu kraću, ne baš mnogo poznatu ali vrlo dirljivu priču koja je na mene ostavila snažan utisak. Zove se Detetov san o zvezdi.

 

Dikensova značajnija dela:

Pikvikovi dokumenti (The Pickwick Papers), objavlj. 1837. godine

Oliver Tvist (Oliver Twist), objavlj. 1838

Nikolas Niklbi (Nicholas Nickleby), 1839

Antikvarnica (The Old Curiosity Shop), 1841

Barnabi Rudž (Barnaby Rudge), 1841

Božićna pesma (A Christmas Carol), 1843

Martin Čazlvit (Martin Chuzzlewit), 1844

Dambi i sin (Dombey and Son), 1848

Dejvid Koperfild (David Copperfield), 1850

Sumorna kuća (Bleak House), 1853

Zla vremena (Hard Times), 1854

Mala Dorit (Little Dorrit), 1857

Priča o dva grada (A Tale of Two Cities), 1859

Ukleta kuća (The Haunted House), 1859

Velika očekivanja (Great Expectations), 1860

Misterije Edvina Druda (The Mystery of Edwin Drood), 1870

Detetov san o zvezdi

 Bilo jednom dete, mnogo je šetalo uokolo i razmišljalo o brojnim stvarima. Taj dečak je imao sestru, koja je takođe bila dete, i njegov stalni drug. Njih dvoje su se zajedno čudili po ceo dan. Čudli su se lepoti cveća; čudili su se visini i plavetnilu neba; čudili su se dubini bistre vode; čudili si se dobroti i moći Boga koji je stvorio divan svet.

  Govorili su jedno drugom, ponekad: “Pretpostavi da sva deca na svetu umru, da li bi cveću i nebu, i vodi bilo žao?” Verovali su da bi im bilo žao. Jer, govorili su njih dvoje, pupoljci su deca cveća, a mali razigrani potoci koji poskakuju niz obronke brda su deca vode, a najmanje tačkice svetlosti koje se igraju žmurke po nebu cele noći, svavako moraju biti deca zvezda; i oni bi svi tugovali da više ne vide svoje drugove u igri, ljudsku decu.

  Bila je jedna sjajna i blistava zvezda koja se pojavljivala na nebu, u blizini crkvenog tornja, iznad grobova. Bila je veća i lepša, mislili su njih dvoje, od svih ostalih i oni su je svaku noć tražili pogledom, dok su stajali pored prozora, drzeći se za ruke. Ono koje bi je prvo videlo viknulo bi: “Vidim zvezdu!” Često bi viknuli oboje istovremeno, pošto su vrlo dobro znali kada će izaći i gde. Tako su se toliko sprijateljili sa zvezdom da bi, pre no sto legnu u svoje krevete, uvek jos jednom pogledali da zvezdi požele laku noć; a kada bi se namestili na spavanje govorili bi: “Neka Bog blagoslovi zvedu!”

  Ali dok je još bila vrlo mlada, o, vrlo, vrlo mlada, sestra je klonula i postala tako slaba da uveče više nije mogla da stoji pored prozora; a onda je dečak tužno gledao napolje sam i kada bi video zvezdu, okrenuo bi se i rekao strpljivom, bledom licu na krevetu: “Vidim zvezdu!” a onda bi se na licu pojavio osmeh i tanki slabi glas bi rekao: “Neka Bog blagoslovi moga brata i zvezdu!”

 I tako je prerano došlo vreme kada je dete gledalo napolje samo i kada nije bilo lica na krevetu, i kada je među ostalim grobovima bio još jedan mali grob, koga ranije tu nije bilo; i kada bi zvezda poslala svoje duge zrake dole ka njemu, ono ih je gledalo kroz suze.

  Sad, ti zraci su bili toliko blistavi i kao da su stvarali sjajni put od zemlje ka nebu, tako da je dete odlazeći u krevet sanjalo o zvezdi; i sanjalo je da je, ležeći tu na svom mestu, videlo povorku ljudi koju tim blistavim putem vode anđeli. A zvezda mu je, otvarajući se, pokazala velicanstveni svet svetla, gde je još mnogo takvih anđela čekalo da ga primi.

  Svi ti andjeli koji su čekali okrenuli su svoje blistave oči na ljude koji su se uspinjali ka zvedi; a neki su išli iz dugih redova u kojima su čekali i otisnuli se drugim ljudima oko vrata, nežno ih ljubili i otišli sa njima niz avenije svetlosti, i bili toliko srećni u njihovom društvu, da je on, lezeći u svom krevetu, plakao od sreće.

  Ali bilo je mnogo anđela koji su otišli sa njima, a među njima je bio jedan koga je on poznavao. Strpljivo lice koje je nekada ležalo na krevetu bilo je uzvšeno i blistavo, ali njegovo srce je pronašlo sestru među čitavim tim mnoštvom.

  Anđeo njegove sestre lebdeo je blizu ulaza u zvezdu i rekao voći onih koji su dotle dovodili ljude : “Da li je moj brat došao?” A on je odgovorio: “Ne.”

  Ona je počela da se okreće na drugu stranu, kada je dete ispružilo ruke i viknulo: “O sestro, ovde sam ! Uzmi me!”

  I ona je tada okrenula svoje sjajne oči ka njemu, bila je noć i zvezda je sijala u sobi, spuštajući duge zrake ka njemu dok ih je on gledao kroz suze.

  Od toga časa pa nadalje, dete je gledalo na zvezdu kao na dom u koji će otići kad dođe njegovo vreme; i mislio je da ne pripada samo zemlji, nego takođe i zvezdi, jer je anđeo njegove sestre ranije otišao tamo.

  Detetu se rodio i mali brat i dok je još bio toliko mala beba da nije progovorio ni reči, ispružio je svoje sićušno telo na krevetu i umro. Ponovo je dete sanjalo o otvorenoj zvezdi i družini anđela i povorci ljudi i redovima anđela sa blistavim očima, usmerenim na lica tih ljudi..

  Andjeo njegove sestre je pitao predvodnika anđela: “Da li je moj brat došao?”A on je odgovorio: „Ne taj, nego drugi.“

  Kada je dete videlo anđela svog brata u njenom naručiju, viknulo je: „O sestro, ovde sam! Uzmi me!“ A ona se okrenula i osmehnula mu se, a zvezda je sijala.

  On je izrastao u mladića i bio je zauzet svojim knjigama kada je stara služavka došla i rekla mu:“Tvoje majke više nema. Donosim njen blagoslov dragom sinu.“

  Ponovo je nocu video zvezdu i čitavo ono nekadšnje društvo. Anđeo njegove sestre pitao je predvodnika anđela:“Da li je moj brat stigao?“ A on je rekao:“Tvoja majka.“

  Silovit povik radosti razlegao se kroz čitavu zvezdu, jer se majka ponovo sastala sa svoje dvoje dece. Mladić je ispružio ruke i viknuo: “O majko, sestro i brate, ja sam ovde! Uzmite me!“ Oni su mu odgovorili:“Ne još.“ Zvezda je sijala.

  Odrastao je u čoveka kome je kosa postajala seda, i sedeo je u stolici pored vatre, pritisnut bolom, lica orošenog suzama, kada se zvezda ponovo otvorila.

 Anđeo njegove sestre upita predvodnika andjela: “Da li je moj brat došao?“ A on reče:“Ne. Njegova mlada ćerka.“

  I čovek koji je nekada bio dete vide svoju ćekru, koju je nedavno izgubio, nebesko stvorenje među ono troje ostalih, i reče:“Glava moje ćerke položena je na grudi moje sestre, a ruku je obavila oko vrata moje majke, a ispred njenih nogu je ona davno rođenja beba, i ja mogu da podnesem rastanak s njom, neka je slavljen Bog!“

  I zvezda je sijala.

Tako je dete postalo starac i njegovo nekad glatko lice je bilo izborano, a koraci su mu bili spori i nesigurni, a leđa povijena. Jedne noći dok je ležao na krevet, a njegova deca stajala oko njega, povikao je, kao što je vikao pre tako mnogo vremena:“Vidim zvezdu!“

Oni su šaputali jedno drugom:“On umire.“

  A on reče: „Umirem. Moje godine spadaju sa mene kao odeća i krećem se prema zvezdi kao dete. O, Oče moj, sada ti zahvaljujem što se ona tako često otvarala, da primi one mile i drage koji me čekaju!“

 A zvezda je sijala i obasjavala njegov grob.

Astralne mogućnosti i teška vremena Satruna u Jarcu

  Činjenica, savitljiva ali nesalomljiva u nastojanju da koriguje postojeći šablon astrološke metodologije, predočava nam da je čovek, posmatran sa metafizičkog nivoa postojanja, vrlo kompleksna jedinka umotana u nekoliko različitih egzistencijalnih slojeva. Astralni sloj je samo jedan od njih. Šta nam to govori? To nam kazuje da je i najpotpunije astrološko tumačenje zbijeno u dimenzionalno ne baš širok okvir čvrste pretpostvake kao i da najvrsniji astrološki tumač nikad neće biti u stanju da u celosti protumači život jedinke: njen životni razvoj i put, jer materijal od kojeg je izliven lanac uzročno-posledičnih događaja koji su predhodili zemaljskom rođenu iliti inkarnaciji (karmički efekat, geneza, stepen razvoja individualnosti, evolutivna širina percepcije i sl.) nije opipljiv u carstvu čula a od ključnog je značaja prilikom vezanja astralnog tela za ostale eterične slojeve obmotane oko Duše. A kad smo već kod Duše... Nerešiva misterija.... Čitaoče, nadam se da mi nećeš zameriti što ću radi ošteg dobra na kratko, ali samo na mali tren, da skrenem sa teme...

Drevnim mudracima Upanišada je pošlo za rukom da u 7. veku pre Hrista izraze samu esenciju Istine u tri reči. Glasile su: Tat Tvam Asi (To si TI) odnosno:

Ovaj svet je lažan. Samo je Braman (Bog) stvaran.

Atman (Duša) nije ništa drugo do Braman (Bog). To si TI.

  To je sve što treba da „spoznamo.“ To je sve što ne treba da doživimo. Jer u suštini, iza svih tih prljavih omotača Jesmo. Duša Jeste, Bog Jeste, Ja Jesam. I pošto je To nedokučivo, večno, neuništivo, nerođeno, nespoznatljivo (Bagavad Gita) imamo sledeći slučaj: savremeno društvo poseduje ogromnost šarolikih produkata koji se mogu uočiti na svakom ćošku velelepno dizajniranog tržišta, a na tezgi ezoterije red koji čini gladna populacija je skoro nesaglediv, te je greška koja se potkrada neuočljiva. Današnja svetska New Age (Novo doba, ah, taj Brave New World) učenja uporno guraju tu Dušu u prostorno-vremensku dimenziju tako da se ona slobodno kreće, putuje između ostalog i kroz nesagledivo prostranstvo horoskopa, tu sazreva iskustveno, ima svoje stadijume razvoja, starost, godine postojanja i slično. Sve je to (ne)namerno pogrešno ljudsko viđenje Duše niklo iz neznanja, a jedina istinita činjenica koju uistinu ne znamo niti ćemo je ikada znati (kao što niko pre nas nije znao) je da si To TI. Za zvanično, egzoterno hrišćanstvo to su jeretičke reči, a za ogromnu tvorevinu ljudske mase ova Istina će zauvek ostati van dometa (zapečaćena) s obzirom da je u svojoj suštini nespoznatljiva kreaciji ega i ne dolazi od ljudskog bića (verovatno si primetio čitaoče da uvek u izražavanju pravim razliku između čoveka i ljudskog bića i to sigurne ne bez razloga: čisto zarad poštovanja prema Diogenu koji je onolike godine sa svetiljkom u ruci lutao Antickom Grčkom i tražio Čoveka). O ovoj temi će biti mnogo više reči u bližoj budućnosti.

 No da se mi vratimo temi. Zahvalnost tumačenja horoskopa poznatih istorijskih ličnosti ni u kom slučaju ne može da bude prenaglašena ako uzmemo u obzir da nas opremljenost biografskim činjenicama stavlja pred svršen čin. Neprocenjiva vrednost iskopina biografskih podataka nas zadužuje da sa ozbiljnom dozom posvećenosti pokušamo usaglasiti životni tok natusa sa astrološkom simbolikom i tako kompletiramo metafizičku sliku postojanja. U Dikensovom primeru, uočavamo veoma zanimljive planetarne povezanosti i Ascedent u Merkurovom znaku; no, on u ovom slučaju neće zauzeti startnu poziciju – opšta umna pokretljivost ascedentalnog znaka poslužiće kao dodatno ubrzanje tokom procesa književne gradacije natusa – već ćemo krenuti od postavke Sunca u znaku Vodolije.

Voren Kenton u svojoj nadasve poučnoj astrološkoj knjizi Anatomija sudbine pominje probuđena i uspavana Sunca. U čemu je razlika? Ukratko u nivou razvoja. Kod probuđenog Sunca procec razvoja individualnosti (dakle u pozitivnom kontekstu one osobenosti, čudesnosti, unikatnosti što nas izdvaja iz mase) je, ili započeo, ili se privodi kraju, ili je ostvaren. Kod neprobuđenog Sunca ometenost u razvoju individuuma najčešće je prouzrokovana snažnim uticajem kolektivnih potreba i zakona te se ono usnulo u kolektivno nesvesno degeneriše u malo, posve adaptabilno biće naširoko poznato kao ego. Taj ego krase raznolika stanja kojima se sad nećemo baviti.

Dikensovo Sunce je u Vodiliji u 5. kući i pošto smo već bacili pogled na sliku u biografskom okviru uviđamo tu nijansiranu probuđenost individuuma. Vidimo Dikensa kao uviđavno nezavisnu, dostojanstvenu, samosvojnu ličnost, svesnu svojih potencijala; kao nekog ko kreće na put samoostvarenja, vidimo i pozitivnu lucidnost, unikatnu pojavu, iskrenu ljudskost, odsjaje kreativne inventivnosti... vidimo još dosta toga što dolazi kroz vodolijanske koloritete sunčevih zraka bačenih na nastrešnicu 5. mundane kuće. Prvi analitički korak i prva horoskopska aluzija na poseban tip persone koja gaji želju da se u životu ostvari radeći ono što želi i voli. Sad se spontno nameće pitanje: kako otkriti pisca i nepresušni književni talenat u natalu.

 U kranjem slučaju pisac bi mogao da bude kosmičko stvorenje nepresušne imaginacije kojom obasipa objektivni svet čineći ga tako neobičnim da realističnost poprima dugačiju dimenziju postojanja ali nikako ne gubi na realističnosti. Kontradiktornost postoji, ali ga logičko jedinstvo kreiranog sveta nadjačava. Pa osmotri sad čitaoče jednu horoskopsku unikatnost: planetranu konfiguraciju koja se doista retko uočava. Osmotri Mesec u Strelcu u orbisnoj konjukciji od jednog stepena sa Neptunom. To je planetarni antikvitet od neprocenjive vrednosti ostavljen baš u nasledstvo (4. kuća) velikom piscu (orbis od jednog stepena – setićeš se već čitaoče, naravno pod uslovom da si pročitao članak o Betovenu – direktno kanališe svoju simboliku kroz prvu kuću horoskopa tj. kroz samog natusa). Mesec je nebesko telo najbliže planeti Zemlji i sve i jedan planetrani uticaj nijansira se mesečevim sjajem na putu ka dole. On je provodnik. Ubedljivo najvažnija „planeta“ (tj. nebesko telo) u svačijem čartu. Vlada pricipima generacije, regeneracije, plodnosti, imaginacije, sna, razmnožavanja, prolaznosti i sl. Sve što se usitinu dešava, dešava se, ne pod kapom nebeskom, već pod mesečevim šeširom ili možda pravilnije reći; odigrava se u kabareu ludog šeširdžije. Drevni su njegovu simboliku poistovećivali sa umom u smislu upijanja mudrosti i refleksije od Sunca i nisu mnogo grešili u tome. Ovde, kroz povezanost sa Neptunom u 4. kući (konjuktivno su spojeni na samom uglu što ih dodatno snaži za delovanja, tradc. slučajno dostojanstvo) uočavamo jedinstvenu refleksiju realnosti; objektivnih (zemaljskih) stvari, ljudi i događaja odraženih na čudesan (mesečev) način unutar natusa, uočavamo naznaku veoma plodne inspiracije, tu sagledavamo onaj nepodnošljivi realizam sna koji sam već spomenuo biografskom delu...

E sad, kako se oni nalaze u Strelcu kod nausa je zasigurno morala postojati izražena potreba da tom svetu da sopstveni smisao, da ga sistematizuje, da od njega kreira ličnu književnu mitologiju, a pošto su aspektno povezani sa potrebama probuđenog Sunca, jasno je da se nazirao događaj tj. da se težilo ka realizaciji potencijala. Napisao sam književnu mitologiju jer sam napravio sledeći vremenski korak i prodrmao njihovog dispozitora u Blizancima, koji ni u kom slučaju i nikada ne sme biti zapostavljena planeta jer upravo on ukazuje na krajni ishod mogućeg događaja a dodatno dobija na važnosti jer je i on aspektno povezan sa Suncem (trigonski, orbis 9. stepeni = svrha) i uz to je smešten u desetoj mundanoj kući. Eto nam sad onog kosmičkog ubrzanja dualnog Merkura (Blizanci + Devica, Asc+Mc) pri povratku u budućnost gde nam se Dikens na putu saomostvaranje prvo prikazuje kao nižerangirani službenik u advokatskoj firmi gde po ceo dan prepisuje dosadne ugovore, pa kao samouki novinar da bi i na kraju na velika vrata ušao u književni svet. Zametak je tu i prepoznatljive jupiterijanske sklonosti ubačene u književna dela da se prenaglašavaju karakterne osobine likova zbog čeka su ga pojedini akademici i kritičari onog vremena pokušali izopštiti iz sveta književnog realizma navodeći kao razlog da se mnogi od njih, sa tim prenaglasenim osobinama, nikada ne bi mogli naći u objektivnom svetu. Da, to su sočni detalji priče o izgonu Jupitera u Blizancima...

Vredi osmotriti i Merkura koji je vladar ne samo Ascedenta, vec i Dikensovog dečaštva. Postavljen je u znaku Jarca u 5. kući, i aspektno povezan sa grdosijom od Urana u Škorpiji. Aspektini orbis iznosi jedan stepen i direktno se tiče natusa. Preko njega uočavamo sliku onog nesrećnog dečaka koji nevoljno radi u fabrici, ali takođe i prikaz budućeg genija; veoma pametnog i inteligentnog deteta; istrajnog, prerano sazrelog za svoj uzrast ali i svesnog narastajuće ambicije da uspe u životu, jer je taj Merkur pod dominacijom jarčevskog Saturna. Istina je da njegovo vreme sa sobom nosi nepodnošljivu težinu postojanja u najdužoj noći, ali ništa ne traje večno, i onda, kada se ta pomaračina povuče, postajemo vidljivo zreliji, ozbiljniji, čvršći, postojaniji. Savladali smo lekcije na težiji način. Čarls je osetio taj mrkli Saturnov uticaj na svojoj nežnoj dečijoj koži još u zagušljivoj fabrici imalina. Sećanje na njega nikad ga nije napustilo, ali tako je verovatno moralo da bude u određenom životnom razdoblju kako bi savladao lekciju i video život u najbednijem izdanju: u siromaštvu, bolesti, pukom preživljavanju; u večnoj igri onih nesrećnika koji su ekspolatisani i onih moćnika mrtvačkog lica koji ekspolatišu u ima novca i moći. Saturn ga nikad nije napustio. Uvek se iznova vraćao kroz najupečatljivije i možda karakterno najgrublje izbrušne likove kao što su E. Skrudž, gospodin Skvir, Antoni Čazlvit, Džonas Čazlvit i mnogi drugi...

© Kepler asocijacija profesionalnih astrologa, Beograd, Srbija. Sva prava zadržana, 2011. // Design & Coding by studio triD